Dva heroja koja su spasla Petrovaradinsku tvrđavu

Текстови из новина | 1.6.2017. | Tekst i fotografije: Miloš Pavkov

Novi Sad na činjenici da ima Petrovaradinsku tvrđavu može da zahvali hiljadama ljudi, koji su je gradili kroz vekove, ali i dvojici malo poznatih heroja koji ju je sačuvali, delujući individualno, sledeći svoju savest u teškim istorijskim vremenima.

Jedan od njih bio je Đildo Pesapane, italijanski ratni zarobljenik, koji je samoinicijativno – zbog ljubavi prema Petrovaradinki Emi – u oktobru 1944. godine demontirao trideset tona eksploziva u železničkom tunelu koji prolazi kroz stenu ispod tvrđave, te na taj način sprečio da tvrđava bude srušena zajedno sa Mostom Fraca Jozefa, prilikom nemačkog povlačenja. Drugi je bio general Dragoš Đelošević, koji prvi digao glas protiv rušenja tvrđave za vreme defortifikcije između dva svetska rata.

-Kad se skupe ljudi jednom godišnje pa počnu da pričaju o ratnim godinama, govorili su da je moj otac bio heroj, a ja sam bila mala i slušala – priča za naš list Marija Nikolić, rođena Pesapane, ćerka Đilda Pesapenea, koja i danas živi u Petrovaradinu. Kako kaže, do 2007. godine nija znala detaljiju priču o herojskom podvigu svog oca, koji je presekao fitilj na 10 vagona, od kojih je svaki bio natovaren sa po tri tone eksploziva.

-Tata je bio ratni zarobljenik u Petrovaradinu, ne znam za koga se borio, ali znam da je rođen u mestu zvanom Laura, u blizini Napulja 22. februara 1920. godine. Moja mama Ema je radila dobrovoljno kao bolničarka u vojnoj bolnici. Kada su se prvi put videli, tata joj je doviknuo „sinjorina, akva“, što na italijanskom znači „gospođice, vode“, jer je bio žedan. Između njih se vremenom razvila velika ljubav. Venčali su se 1945. i otišli u Italiju, ali mama je posle dva meseca htela da se vrati. Vratili su se neposredno pred moje rođenje, malo je falilo da budem rođena u Italiji – priča Marija i nastavlja:

-Bilo bi lepo da se nešto pokrene, pa da se ljudi malo sete mog oca, na primer da se neka ulica nazove po njemu. Danas se ulice nazivaju i po onima koji su zaslužili i po onima koji nisu – smatra ona.

Prema rečima Leona Šurbanovića, prvog čoveka Urbanih gerila ratnika iz podzemlja, udruženja koje istražuje podzemlje ispod Petrovaradinske tvrđave, to udruženje se zalaže za to, da se 341 metar dugačak tunel koji prolazi kroz stenu ispod tvrđave, a koji trenutno nema ime, nazove „ Đildov tunel“. Kroz taj tunel i preko tog mosta prolazila je prva pruga koja je spajala Balkansko poluostrvo sa ostatkom Evrope, a koja je takođe bila i prva pruga koja je spojila Pariz i Carigrad. Kako Leon Šurbanović objašnjava, prilikom povlačenja iz Jugoslavije, kada su nemačke trupe 22. oktobra 1944. godine digle u vazduh Most Franca Jozefa, trebalo je i da zatrpaju tunel ispod Petrovaradinske tvrđave.

-Nemcima je pred kraj rata doplovio brod prepun eksploziva i pristao je ispred tvrđave. Devetnaest ljudi, koji su činili grupu poznatu pod imenom „Paklena mašina“, prijavili su se kao volonteri da pomažu okupatorima, ali su ustvari radili na sabotaži. Moguće je da je Đildo bio sa njima, ali to još treba proveriti – kaže Šurbanović.

I pored herojskog spasavanja Petrovaradinske tvrđave koje je prouzrokovala, ljubavna priča Đilda i Eme je kratko potrajala. Prema rečima Marije Nikolić, Đildo i Ema razveli su se 1948. godine. Oboje su se ponovo venčali, a Marija je odrasla sa majkom i očuhom, za kojeg kaže da je bio odličan otac. Đildo se sa novom ženom odselio u Erdevik, gde je dobio još dvoje dece – Anu i Vićenca. Vićenco Pesapane je u Italiji bio poznat kao bokser teške kategorije. Nadimak mu je bio „Slatko Jugo“.  Sedamdesetih godina Đildo se sa porodicom vratio u Italiju. Umro je 1999. godine u Pijaćenci, a Ema godinu dana kasnije u Petrovaradinu.

-Moja mama nije dozvoljavala ocu da me vidi, kada su se razveli. Poslednji put sam videla oca kada sam imala osam godina. Bila sam u školi. Učiteljica mi je rekla da izađem, jer je tata došao da me vidi. Uhvatio me je za ruku, poljubio me je i odveo me je u prodavnicu gde mi je kupio najveću čokoladu. Mama je posle razvoda pocepala sve očeve slike. Jedinu njihovu zajedničku sliku sačuvala je moja tetka, mamina sestra. Posle mamine smrti poželela sam da ga pronađem, ali sam otkrila da je on umro godinu dana ranije. Takođe nikad nisam upoznala ni Anu i Vićenca, iako sam sa Anom pokušala da sktupim u kontakt preko nekih njihovih poznanika iz Erdevika i Pijaćence. Videla sam neke njene slike i primetila sam da ličimo. Bilo bi mi drago da sam upoznala svoju sestru i brata, koji su inače dobili imena po Đildovim roditeljima – govori Marija, napominjući da je, prema njenim saznanjima, Ana još živa, dok je Vićenco umro. Marija Nikolić je danas udovica, majka dvoje dece i baka troje unučadi. Kako kaže, njena deca su se interesovala za dedu Đilda i njegovu porodicu i hteli su da ih Marija pronađe.

Posle Prvog svetskog rata Petrovaradinska tvrđava je trebalo da bude srušena u okviru takozvane defortifikacije u Kraljevini Jugoslaviji, jer se su se tvrđave poput nje smatrale prevaziđene, zbog novog tehnološkog načina ratovanja, demonstriranog tokom krvavih godina Velikog rata. Tada je u odbranu najpoznatijeg današnjeg simbola Novog Sada prvi ustao general kraljeve vojske Dragoš Đelošević.

-Zapravo, hteli su da iskoriste ciglu iz Petrovaradinske tvrđave za podizanje novih zgrada u Novom Sadu. General Đelošević je bio na položaju i usprotivio se tome. Rekao je da je Petrovaradinska tvrđava previše lepa da bi bila srušena. Ipak, za vreme defortifikacije, u periodu od 1926. do 1929. godine, srušen je mostobran, koji se nalazio između Keja i Dunavske ulice. Prema nekim informacijama, kada su prodate cigle od mostobrana, zarada je bila veća, nego da su pravljene i prodavane nove cigle. I danas postoje kuće napravljene od njih, što se vidi po pečatima na ciglama – kaže Leon Šurbanović iz UGRIP-a.

Iako možda nema mnogo veze sa ovom pričom, interesantno je to što prema rečima Marije Nikoćić, ćerke Đilda Pesapanea, njena mama Ema sa majkine strane potiče od mađarske grofovske porodice Karolji, koja se Marijinog pradede odrekla, kada je oženio ženu iz obične građanske porodice. Sve ovo svedoči da život tu u našem gradu piše bolje ljubavne priče od onih o kojima čitamo u knjigama i koje gledamo u filmovima. Međutim, ljubavne priče nisu jedine, već i one o ljudima za koje možda nikada nismo čuli, a kojima dugujemo mnogo.

 

Članak je objavljen u nedeljniku „Novosadski reporter“, zbog čega i kucan na latinici.

Advertisements

Једно мишљење на „Dva heroja koja su spasla Petrovaradinsku tvrđavu

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s