Мали независни интернет медији

Текст и фото: Милош Павков, Остали садржаји

Живимо у времену, када се људи све више информишу путем интернета и нових технологија, него кроз клсичне медије. Међутим, интернет медији још нису сазрели довољно. Опасности су у  недостатку етике, нетачним, непровереним и једностраним информација, као у и затрпавању „кич и шунд“ садржајем, на чега нису имуни ни класични медији. Зато је важан сегмент у алтернативним медијима инсистирање на етичности, као и гомила разних савета за квалитетнији садржај, који се могу пронаћи на интернету.

Циљ овог текста јесте тај, да размотри какву би улогу могли да имају квалитетни мали независни интернет медији у будућности. Не да нагађа како ће они заменити класичне медије у потпуности. Врхунско новинарство у класичним медијима ће увек имати своју публику. Шта више, увек ће бити и људи који ће хтети да плате такав садржај. Али сви медији који под „новинарством“ продају пропаганду, заглупљивање и индоктринацију, жртвујући јавни за сопствени интерес, треба да буду и могу бити замењени независним интернет медијима. Упоредно са тим што људи постају све више медијски освешћени, такви калсични медији ће губити публику, кредибилитет и оглашиваче.

У класичним медијима раде људи који, част изузетцима и плодовима негативне селекције, заиста знају да раде свој посао и често су веома етични људи. Али су ограничени политичким утицајем и фиинансијском зависношћу од оглашивача. Такође, класичне медије, као и сваки велик и недовољно флексибилан систем, релативно је лако подвести под процес негативне селекције, кроз постављање на битна места одређених људи, који су политички подобни, или не знају довољно посао који раде, или пак имају тешке карактерне мане – које често наликују на озбиљне поремећаје личности. То утиче на њихове колеге, органзацију и коначан резултат рада. Тако се позната крилатица да медији „служе информисању, едукацији и забави“ претвара у реалност да медији служе пропаганди, индоктринацији и ширењу најнижег неукуса.

Отуђење класичних медија од јавног интереса, може се упоредити са пропашћу Римске републике. После реформе војске, коју је спровео конзул Гај Марије крајем другог века пре нове ере, римска војска је престала да има форму милиције и постала је професионална војска. То је резултирало тиме, што је војска престала да буде одана републици и постала је одана генералима, који јој могу омогућити бољу зараду, бољи ратни плен и бољи положај. Половином првог века пре нове ере, један од тих генерала – Гај Јулије Цезар, прешао је реку Рубикон са својим легијама и ушао са њима у Рим. То је резултирало грађанским ратовима, из којих је Цезаров наследник Гај Октавије Август изашао као први римски цар.

Поука: Ако нека јавна служба није одана јавности, већ оном ко је плаћа – ко јој омогућује бољи плен за себе, не треба гајити илузије да је то и даље јавна служба. То је приватна служба, која се представља као јавна. Алтернативни медији, овде би се могли упоредити са војском по моделу милиције – медији који су одани јавности, а не оном ко им омогућује бољи ратни плен, или већи део колача. Са друге стране, каснија професионална римска војска, била је најубоитија војна сила старог свта. Овај парадокс се огледа и у медијима. Колико год да су алтернативни медији оданији јавности, они ипак ретко могу занатски да парирају класичним медијима, осим у оним случајевима, где је негативна селекција дубоко пустила корење.

Блогове људи често покрећу из часних намера. Да заиста информишу људе, да их заиста едукују, или забаве. Мали интернет медији, који се углавном своде на једног човека, превише су флексибилни да би се подвели под процес негативне селекције, као и да би се на њих вршио политички, или економски утицај. Интернет заиста пружа могућност за велику слободу, али уз сваку слободу мора постојати одговорност.

Често се на интернету пружају  једностране,  и непроверене приче. У времену када су класични медији, част све ређим изузетцима, постали наличје своје изворне сврхе, флексибилни интернет медији морају сазрети и превазићи те почетне болести. Јер јавно информисање јесте један од најважнијих стубова сваког друштва. Да би интернет медији – који нису политички и економски зависни, нити подведени под негативну селекцију – могли одговорити на тако велик захтев, њихови аутори (професионални новинари, домаћице, аутомеханичари, професори, уметници, обични момци и девојке из краја) морају прихватити неке основе заната и званичне етике класичних медија. Ако мислите да је то непотребно, сувопарно, или клише, сетите се, да су новинари из класичних медија скоро пали у други план иза обичних људи са интернет конекцијом, јер су у неком тренутку прихватили такав образац.

Сокербот (енглески: „Soccerbot“) је компјутерски софтвер који опонаша писање спортских новинара, а развила га је јужнокорејска новинска агенција Јонхап, за извештавање са утакмица енглеске Премијер лиге. Он то постиже помоћу базе података новинарских текстова, из које извлачи шаблоне за своје текстове. Ово отвара многа питања о новинарству, не само у будућности, већ и у садашњости.

Шта је довело до тога да се новинар – човек, личност, индивидуа, која служи друштву као свесно биће способно да разикује праведно од неправедног – може заменити безличним компјутерским софтвером, тј. ботом? И да ли ћемо осим „фудбалског бота“ (Soccerbot, прим. прев.) у будућности имати и „агенцијског бота“, „фото бота“, „радио бота“, „прес бота“, „видео бота“, односно, да ли је у корпоративном медијском бизнису, где „сви само раде свој посао“ и труде се „да што боље продају своје услуге“, индивидуа постала непожељна, а човек је само „бот“ од крви и меса?

Софтверски ботови би у неком тренутку могли потпуно да замене људе. Узроци такве могуће црне будућности, могу се сагледати већ у  садашњости. Далеко од тога да су новинари безлични људи, попут сада већ чувених интернет ботова. Част изузецима. Многи новинари су изврсни професионалци и етични људи. Али, морају да праве компромисе, да не би били замењени.

Управо та исфорсирана једноличност и механизованост је оно што их чини нефлексибилним, једноличним и предвидљивим, чиме се анулира њихова бројност, веће финансијске, техничке и занатске могућности.  Да би се променила уредничка политика неког медија, често је довољно променити пар кључних људи. Остали се понашају као шрафови у машини. То је један од узрока појаве, да и поред много медија, продукција и издавача, сви функционишу у сличном шаблону и шира медијска слика делује једнолично.

Са друге стране, флексибилни интернет медији од једног човека, нису дужни да робују шаблонима. Блогери не морају да се плаше да ће бити замењени, а и често за свој рад неће бити плаћени, нити добити положај на друштвеној лествици. То отвара врата креативности и новим приступима.

Фокус блога, или видео канала

Мали медиј од једног човека не може пратити све области, већ мора имати фокус. На пример, фотограф може направити блог посвећен фото репортажама, уметник блог посвећен уметности, психолог психологији, лекар здрављу, инжењер или програмер технологији, аутомеханичар аутомобилима. Социолог може водити блог посвећен друштвеним темама, адвокат може писати о праву, новим законима…

На тај начин мањи интернет медији могу покрити многе теме. Свакодневни извештаји о активностима политичара често више служе промовисању истих. Естрада и спорт су релативно небитни за живот обичног човека, али се форсирају у медијима у стилу „хлеба и игара“. За обичног човека важније би било да се информише о култури и уметности, не оној приземној која служи утврђиванју племенског идентитета, већ правој култури која води ка индивидуализацији.

Такође, боље би било за обичног човека, да уместо свакодневних извештаја о активностима политичара, на блогу неког психолога или психопатлога прочита о неким важним психолошким профилима, којима су политика и друштвена моћ веома привлачни. Ако постоји нешто добро у избору Доналда Трампа за председника САД-а, онда то јесте чињеница, да су медији и психолози почели више јавно да говоре о психолошком профилу човека на одговорној функцији. Било би добро да се таква пракса не заврши на Трампу, већ да заживи.

Човек је мера свега

Људи се најлакше поистовећују са другим обичним људима. Ако пишете блог, или Фејсбук пост о некој друштвеној појави, обавезно укључите обичног човека у контексту те појаве. Осим тога наравно укључите чињенице, дајте другу страну приче…

Сетите се, да кад гледате хорор филм, он вам је страшан зато што себе замишљате на месту главног јунака. То је нешто што увек треба примењивати. Ово је првеише широко да би се објашњавало теоријом, те је боље прећи на практичан пример.

Испод овог пасуса су фотографије са предизборног митинга Александра Вучића у Новом Саду, одржаног у пролеће 2017. године. Фотографије дате у боји су оне које су објављене у новинама. Црно-беле нису и проред тога што су неке од њих биле такође послате редакцији, наравно у боји. Оне су објављене на овом блогу.

Испред бине, где су направљене фотографије битних актера, било је много фоторепортера, сниматеља, фотографа служби за односе са јавношћу и сви су били у прилици да направе сличне фотографије људи у оделима који гледају са висине, јер је таква сценографија. Али много боље фотографије направљене су у публици. Јер су то портрети обичних стварних људи, који немају службу за односе са јавношћу, да води рачуна о томе да делују озбиљно, узвишено…

Израз лица човека је универзални језик, који разумеју и берзански брокер са Менхетна и номад из централно-азијских степа. Песма групе Пинк Флојд каже: „Странци пролазе улицом, случајно се два одвојена погледа сусрећу и ја сам ти и оно што видим је ја“. То је нешто што је инкодирано у човека кроз милионе година еволуције. Ухватити спонтан израз лица обичног човека у контексту неке ситуације је непроцењива информација о тој ситуацији. У случају конкретне ситуације предизборног митинга, показује профил људи који су дошли на митинг одређеног председничког кандидата, исто као што „Мајка мигрант“, чувена фотографија Доротеје Ланг, показује израз очаја за време Велике депресије почетком двадесетог века у САД-у.

Ако сте обичан блогер, или твитераш, опремљен камером на телефону и не можете на великим догађајима да приђете бини са битним актерима, нисте на великом губитку. Фоторепортери и сниматељи, који ће се окупити око бине, снимиће једноличне фотографије и снимке „ушминканих“ актера, са припремљеном сценографијом. Док ви у публици имате неисцрпне изворе инспирације, представљајући ситуацију кроз обичне људе. То још једнном потврђује, да се кроз исфорсиране шаблоне медија, анулира њихова бројност, веће техничке, занатске и финансијске могућности. Док мали флексибилни интернет медији могу иступити другачијим приступом. Такође, ушминкане слике губе своју вредност брзо после употребе. Док спонтане слике обичних људи у контексту неке ситуације, могу имати документарну вредност и у будућности.

Исто се односи и на писање, или на видео. Ако сте се прихватили неке опште теме, убаците искуство, тј. пиричу обичног човека, или више њих. Питајте их, разговарајте са њима… То је оно што оставља највећи утисак, а остали подаци које сте пронашли, као и ставови других страна, разрађују и заокружују причу.

Такође, потребно је суздржати се од неукусних коментара, вређања нечијег достојанства и сличних ствари. Што више етично и неострашћено приступате теми, више чувате свој кредибилитет.

Замка звана „теорија завере“

Ово је превише широка тема, да би се о њој расправљало у овом тексту, те ће овде бити указано само на неколико основних црта популарних теорија завере.

Са појавом интернета и друштвених мрежа теорије завере су доживеле праву експанзију. Али оне су постојале давно пре интернета. Хитлеру су послужиле као идеолошка маска да заведе гомиле и одведе их у пропаст.

Теорије завере су нешто чему треба приступити са великим опрезом. Не треба потцењивати њихов утицај, без обзира на бесмисленост њиховог садржаја. Њихова главна одлика јесте то, да подилазе поједностављеном погледу на свет просечног човека. За све је крив неки одређени народ, или нека одређена држава, из неких геополитичких, или освајачких мотива. Као игра „Ризико“.

Поглед на свет просечног човека не може да сагледа мање очигледне аспекте природе и реалности, које може да види индивидуа, која се томе и посветила. Просечна тачка гледишта се углавном своди на понављање, односно имитацју оног што други раде, говоре, пишу и мисле. Теорије завере дају једноставне одговоре широким масама, ко је крив за њихову беду, ослобађајући их терета одговорности за сопствени живот и сопствено друштво, што је примитивнијим друштвеним групама веома примамљиво. Оне се често своде на упирање прстом у унутрашњег непријатеља, што је нешто што се лако може злоупотребити. Радећи као новинар, аутор овог текста се сусрео са пар теоретичара завере, који су оно, што би се просечним погледом на свет могло окарактерисати као „режимски новинари“.

И поред тога што теорије завере често добро указују на неке друштвене неправилности, попут корпоративних, банкарских, или политичких манипулација, оне често негирају најважније цивилизацијске тековине, попут права, науке, просвете, духовности, уместо да указују на њихову злоупотребу, коју је међу мање освешћеним људима лако спровести.

Ефективнији начини за борбу против друштвеног зла јесте управо у класичним цивилизацијским тековинама – науци, уметности, праву, култури, индивидуализацији. Гомилом се може манипулисати, али свесном индивидуом се не може манипулисати. Развити индивидуални поглед на свет, те помоћи другима да га развију, тј. да изађу из гомиле, јесте одувек био најефикаснији начин борбе против друштвеног зла.

Запитајте се, зашто у медијима уместо културе и науке имате ријалити шоу, фудбал, естраду и турбо фолк? Зашто имате исполитизоване приче о „унутрашњем непријатељу“, а не научне податке о психопатолошким профилима људи, који су у одређеном проценту присутни у сваком друштву и ако се не предухитре, могу га уништити изнутра?

Како ће мали интернет медији опстати финансијски?

Чињеница са којом се суочавају и велики интернет медији, као и класични медији који све више прелазе на интернет, јесте та, да се садржај на интернету тешко може наплатити. Те коначан одговор на ово питање, посебно када се ради о малим и независним интернет медијима, још није дат.

Многе ствари које су се раније наплаћивале, прешле су са појавом интернета у сферу бесплатног. Добар пример за ово је такозвана „опен соурс заједница“, где програмери разних специјалности праве бесплатне софтвере доступне свима, који су четсто добра замена за плаћене софтвере великих корпорација. А како сама реч „отворен извор“ или „отворен код“ каже, свако ко довољно познаје програмерски код може погледати и шта све ти програми раде. Тиме се гарантује безбедност од злоупотребе, или шпијунирања. Класичан пример тога је оперативни систем Линукс, као пандан Мајкрософтовом Виндоусу.

На тај начин људска креативност, труд, време, знање и вештина – једном речју човек – задржава своју вредност међу другим људима, уместо да постаје прост предмет којим тргују велике фирме и корпорације. Овај волонтерски систем професионалног и етичног бесплатног рада, лако се може применити и на блоговање.

Зашто би то неко радио, питање је које ће се сигурно поставити у комформистичком свету, где је главни циљ човековог рада зарадити, обезбедити себи комфорнију егзистенцију, попети се на друштвеној лествици… Срећом, људи који тако размишљају ретко покрећу блогове, те и нису циљана публика овог текста. Остваривање оваквог флексибилног система јавног информисања, који би заиста могао да буде отпоран на негатвну селекцију, политичку и финансијску зависност, уз професионалан и етичан приступ захтева излазак из зоне комфора, те добру вољу за друштвеним волонтеризмом, који неће донети велику личну корист. Овакав рад захтева јаке индивидуалне разлоге.

Пошто се од нечег мора живети, такво блоговање тешко да може бити човеков једини посао. Али и то је довољно. Опет, примера има много у оупен соурс заједници програмера. Такви људи ће се потрудити да добро то ураде.

Многи блогери успевају да уновче свој садржај, најчешће кроз наручене маркетиншке текстове. Ипак, при томе треба бити опрезан, јер се тиме ризикује да се упадне у исту замку из које се класични медији још нису извукли. Да им спонзори, јавни или тајни, уређују садржај. Можда је много боља варијанта наплатити свој рад преко донација публике. Неки већи интернет портали класичних медија успевају да наплате претплату за свој садржај, али велико је питање колико је то применљиво на мале интернет медије, попут блогова, или видео канала.

Текст је написан током 2017. године и често је допуњаван новим поглављима. Ревидиран је 2018. године.

Advertisements