Tajni život petrovaradinskog podzemlja

Текстови из новина | 22.12.2016. | Tekst i fotografije: Miloš Pavkov

Tunele ispod Petrovaradinske tvrđave, najveću misteriju Novog Sada, oduvek su pratile priče o čudovištu, zakopanom blagu i lavirintima u kojima se znatiželjni avanturisti lako mogu izgubiti i nikad više ne ugledati svetlost dana. Stvarna priča o ovim tunelima nije ništa manje zanimljiva. U njima danas zastranela mladež održava satanističke rituale, naseljavaju ih slepi miševi i druge životinje i oni su najveći očuvan sistem za kontra-minsko ratovanje u celom svetu.

– Često se pogrešno ovi tuneli nazivaju katakombama, jer katakombe služe sa sahranjivanje. Jedine prave katakombe nalaze se u Crkvi Svetog Jurija, odmah ored Petrovaradinske tvrđave i u njima je zaista sahranjeno stotinak ljudi – priča Slavomir Kiš Kišfalubac, član Urbanih gerila ratnika iz podzemlja, udrženja istraživača perovaradinskog podzemlja, koji su jednog toplog decembarskog vikenda proveli reportera našeg lista i jednu televizijsku ekipu kroz čuveni kontra-minski sistem Petrovaradinske tvrđave. Ipak, dodaje Kišfalubac, ti tuneli se često nazivaju i „Grobnica stranaca“, jer je prema nekim izvorima 70 ljudi dnevno umiralo tokom njihove izgradnje, uglavnom od zaraznih bolesti. Svi oni navodno su sahranjeni dole u tunelima, iako to nije bila njihova originalna namena.

Ulaza u kontraminski sistem ima nekoliko. Ovaj put, u njega smo ušli kroz galerije, u kojima su neki ljudi napravili čak i male stanove sa kuhinjom i nameštajem. Prema rečima istraživača, ima onih koji na tvrđavi žive legalno, dok ima mnogo i nelegalnih stanovnika. Oni nelegalni često za sobom ostavljaju gomilu otpada, što se može videti na slikama. Prolaskom kroz galerije i spuštanjem u prave tunele, stiče se baš ona atmosfera koja je iznedrila priče o čudovištima i lavirintima. Uski tuneli sa niskim plafonom, kroz koje uglavnom može da prođe jedan čovek, čine najveći deo podzemlja, mada postoje i raskrsnice, veći tuneli, kao i neka posebna mesta, na kojima ima malo više prostora.

– Kada idemo u tunele nosimo laser da se odbranimo od divljih životinja. U tunelima ima jazavaca i lisica i oni pobegnu kad se u njih uperi snop lasera – priča Leon Šurbanović, prvi čovek UGRIP-a. Kao neko ko je, kako kaže, proveo nekoliko meseci svog života u tunelima, kada bi se spojili svi sati koje je proveo u podzemlju, Leon priča da je svašta video i doživeo.

– Stari istraživači su jedni drugima često postavljali zamke. Nekad se dešavalo da naiđemo na udice okačene na plafonu. Jednom mi se dogodilo da nisam znao gde se nalazim, savio sam se u položaj fetusa i mislio „šta mi je ovo trebalo“. Međutim, sve se dobro završilo. Jedna od od opasnosti u tunelima je izmet slepih miševa. Kada izađemo napolje i dođemo kući, uvek peremo odeću i tuširamo se, upravo zbog izmeta slepih miševa, jer on može da prenese zarazne bolesti – priča Leon.

Slepi miševi često se sreću u tunelima, međutim, nasuprot opštem uverenju da slepi miševi napadaju ljude, posebno ako nose baterijske lampe, oni su zapravo veoma mirni, jer se preko dana nalaze u dubokom snu. Osim što im ne smeta blic fotoaparata, u šta se naš reporter uverio, oni se čak mogu i dodirnuti rukom, što je demonstrirao Slavomir Kiš Kišfalubac, jedan od istraživača. Dok idemo kroz tunele Slavomir opovrgava i priču o postojanju zakopanog blaga. Prema njegovim rečima, jedan deo carskog blaga iz Beča je za vreme Napoleonovih ratova zaista bio premešten ovde, ali ono je odmah po završetku ratova vraćeno u Beč.

Konačno, hodajući kroz uske mračne tunele, dolazimo i do takozvane Đavolje raskrsnice, jednog od najzagonetnijih mesta u petrovaradinskom podzemlju. Na njoj, prema rečima istraživača, mladi ljudi održavaju satanističke rituale, što istraživači argumentuju crtežima na zidovima i činjenicom da se na ovoj raskrsnici česo pronalaze gomile sveća.

– Dolaze da se seksaju i održavaju rituale – krako i jasno kaže Slavomir Kiš Kišfalubac. On napominje da istraživači često iznose njihovo smeće za njima. Da se takve čudne stvari dešavaju u podzemlju, svedoči i Leon Šurbanović, govoreći o čudnoj zabavi iz devedesetih godina prošlog veka, takozvanom „vijanju tigra“.

– Tada su mladi dolazili u kontra-minski sistem sa kesama i duvali. Kada bi počeli da haluciniraju, vijali bi se po tunelima – priča Leon.

Inače, osim što se bavi istraživanjem tunela, udruženje Urbanih gerila ratnika iz podzemlja ima i saradnju sa Istorijskim vojnim arhivom iz Beča, pravi trodimenzionalnu virtualnu mapu podzemlja, a često i organizuje akcije čišćenja tunela od smeća, koje bacaju mnogi ljudi nesvesni svog istorijskog nasleđa.

Naime, prema rečima istraživača, ovo je treći po veličini kontra-minski sistem u svetu, ali jedini očuvan. Suština kontra-minskog ratovanja je u osluškivanju da li neprijatelji kopaju tunel, kako bi zidove tvrđave porušili eksplozivom. Kada posada kontraminskog tunela, koja je prema nekim podacima brojala i do 6.000 ljudi, čuje neprijateljsko kopanje, ona počinje da kopa manji tunel u susret neprijateljskim minerima i zatrpava ih kontrolisanom eksplozijom. Najpoznatija bitka vezana za Petrovaradinsku tvrđavu, odigrala se 1716. godine, pre tačno 300 godina, na Tekijama – između Petrovaradina i Sremskih Karlovaca. Tada je Damat Ali Paša opseo tvrđavu sa vojskom od 120 hiljada ljudi, a čuveni austrijski vojskovođa Eugen Savojski, odbranio ju je sa skoro duplo manjom vojskom. To je bio poslednji značajan pokušaj Turaka, da prelaskom Save i Dunava ugroze Austriju. Ovom bitkom Petrovaradinska tvrđava ispunila je svoju istorijsku ulogu, zbog koje je i sagrađena u današnjem obliku. Pomogla je odbranu hrišćanske Evrope od Turaka.

Ono što ostavlja jedan od najdubljih utisaka na posetioca u petrovaradinskom podzemlju su brojne puškarnice, kojima su branjeni svi značajniji tuneli i raskrsnice. Na nekim mestima postoje i rupe za ručne bombe. Kroz njih su branitelji tvrđave sa druge strane debelih zidova bacali pod noge granate sa komadima metala, koje su mogle teško raniti i usporiti osvajače. Kako kažu istraživači, jedan metar tunela gradio se oko četiri sata. Prema rečima Slavomira Kiša Kišfalubca, 85 odsto tunela je stabilno kao i prvog dana. Jedino što im šteti su vlaga od kiše i korenje biljaka. Manje sigurni su zemljani tuneli, koji su samo prokopani u zemlji i nisu ozidani ciglom. Na jednom delu puta, kada smo prolazili kroz jedan od zemljanih tunela, Leon nas je upozorio da pazimo da ne dotičemo zid i plafon, kako ne bi došlo do urušavanja. Fascinantna je i činjenica da se u tunelima diše bez ikakvih problema, jer je ventilacija dobro napravljena.

Zanimljiva je i priča dvojice momaka iz UGRIP-a – Saše Filipovića i Dragana Poštića – koji se bave jednom od zanimljivijih kultnih priča o petrovaradinskom podzemlju – duhovima. Na jednoj od njihovih fotografija, navodno su snimili obrise čoveka u turskoj uniformi.

– To smo počeli da istražujemo 2013. godine na svoju ruku. Jednom nam se desilo da smo u delu tunela bez jake promaje i povetarca videli da crna kesa za đubre počinje da lebdi. Nemamo ozbiljnu opremu, uglavnom dodajemo i oduzimamo svetlo i kontrast na slikama koje napravimo, da vidimo da li će se nešto pojaviti – priča Saša Filipović, koji se zajedno sa Draganom Poštićem, pored istraživanja duhova, bavi i premeravanjem tačnih dimenzija tunela.

Najpoznatija priča o duhovima vezana za podzemlje tvrđave je priča o Mariji Brukner, petrovaradinskoj Jevrejki, koju je u tunelima ostavio jedan austrijski vojnik, inače njen ljubavnik. Kasnije su je vojnici tražili po tunelima uzvikujući njeno ime, ali je nikada nisu pronašli. Prema legendi, pričaju istraživači, njena duša i dalje luta u blizini Đavolje raskrsnice. I mi smo pokušali da je dozovemo vičući njeno ime, ali nije se pojavila, čak ni samo na fotografijama.

Konačno, stižemo i do četiri metra dubokog Kajzerovog bunara, najniže tačke kontra-minskog sistema u petrovaradinskom podzemlju. Ovaj bunar nazvan je tako po austrijskom caru Jozefu Drugom, koji je prvi pio vodu iz njega. U tu čast se iznad bunara nalazi pupoljak sa 13 latica, što je prema rečima istraživača UGRIP-a okultni simbol koji simbolizira aristokratiju. Ono što je ostavilo najveći utisak kod Kajzerovog bunara jeste to, što smo u prostoriji sa bunarom pronašli kancelarijsku stolicu na okretnje i kesu sa smećem bačenu u bunar, koje svedoče da se na tom mestu odžavaju žurke i sedeljke. Smeće i stolicu su istraživači UGRIP-a na povratku izneli sa sobom. Kako kažu iz ove prostorije su i ranije iznosili smeće.

Ovo je možda i najveći paradoks kontra-minskog sistema u današnje vreme. Briga o ovom, u celom svetu jedinstvenom, istorijskom nasleđu prepuštena je grupi entuzijasta i zaljubljenika u petrovaradinsko podzemlje.

 

Članak je objavljen u današnjem broju nedeljnika „Novosadski reporter“, zbog čega je i kucan na latinici.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s