Пројекат Меркур

Пројекат Меркур је подизање на озбиљнији ниво блогова и других алтернативних медија у професионалном и етичком смислу, како би могли адекватно допунити, или пак заменити, класичне медије у неким сегменима јавног информисања.

Учествовати у пројекту може свако ко има блог. Једноставно направите страницу на свом блогу, или сајту и назовите је „Пројекат Меркур“. На тој страници прво опишите Пројекат Меркур својим речима, а затим се потрудите да дате свој допринос професионализацији алтернативних медија, својим речима, умећем, саветима о писању, новинарској етици, или линковима ка таквом садржају на другим сајтовима. Из пројекта можете изаћи кад год хоћете, тако што ћете ту страницу обрисати са сајта. То је све. У којој мери ће се неко потрудити да то примени је индивидуална ствар.

 

Класични медији и блогови

Живимо у времену, када се људи све више информишу путем интернета и нових технологија, него кроз клсичне медије. Главни разлог томе је губитак поверења у новинаре. Међутим, интернет медији још нису сазрели довољно. Треба одмах напоменути, да овде неће бити речи о томе, како да зарадите од свог блога, или како да повећате посету кроз одабир кључних речи, или преко друштвених мрежа. За те теме постоји већ довољно квалитетних упутстава на интернету.

Са једне стране, у класичним медијима раде људи који, част изузетцима и плодовима негативне селекције, заиста знају да раде свој посао и често су веома етични људи. Али су ограничени политичким утицајем, фиинансијском зависношћу од спонзора, оглашивача и „Уговора о техничкој сарадњи“. Такође, класичне медије, као и сваки велик и недовољно флексибилан систем, релативно је лако подвести под процес негативне селекције, кроз постављање на битна места одређених људи, који не знају довољно посао који раде – или имају тешке карактерне мане, које утичу на њихове колеге, органзацију и коначан резултат рада. Тако се позната крилатица да медији „служе информисању, едукацији и забави“ претвара у реалност да медији служе пропаганди, индоктринацији и ширењу најнижег неукуса.

Са друге стране, блогове често људи покрећу из часних намера. Да заиста информишу људе, да их заиста едукују, или забаве. Мали интернет медији, који се често своде на једног човека, су превише флексибилни да би се подвели под процес негативне селекције, као и да би се на њих вршио политички, или економски утицај. Интернет заиста пружа могућност за велику слободу, али уз сваку слободу мора постојати одговорност. Често се на интернету пружају  једностране,  и непроверене приче.

У времену када су класични медији, част све ређим изузетцима, постали наличје своје изворне сврхе, флексибилни интернет медији морају сазрети и превазићи те почетне болести. Јер јавно информисање јесте један од најважнијих стубова сваког друштва. Да би интернет медији – који нису политички и економски зависни, нити подведени под негативну селекцију – могли одговорити на тако велик захтев, њихови аутори (професионални новинари, домаћице, аутомеханичари, професори, уметници, обични момци и девојке из краја) морају прихватити неке основе класичне новинарске етике, које су уткане у саме темеље наше цивилизације. Овај пројекат је намењен томе, да скрене пажњу на то. Ако мислите да је то непотребно, сувопарно, или клише, сетите се, да су новинари из класичних медија скоро пали у други план иза обичних људи са интернет конекцијом, јер су у неком тренутку прихватили такву реалност.

Сокербот (енглески: „Soccerbot“) је компјутерски софтвер који опонаша писање спортских новинара, а развила га је јужнокорејска новинска агенција Јонхап, за извештавање са утакмица енглеске Премијер лиге. Он то постиже помоћу базе података новинарских текстова, из које извлачи шаблоне за своје текстове. Ово отвара многа питања о новинарству, не само у будућности, већ и у садашњости.

Шта је довело до тога да се новинар – човек, личност, индивидуа, која служи друштву као свесно биће способно да разикује праведно од неправедног – може заменити безличним компјутерским софтвером, тј. ботом? И да ли ћемо осим „фудбалског бота“ (Soccerbot, прим. прев.) у будућности имати и „агенцијског бота“, „фото бота“, „радио бота“, „прес  бота“, „видео бота“, односно, да ли је у корпоративном медијском бизнису, где „сви само раде свој посао“ и труде се „да што боље продају своје услуге“, индивидуа постала непожељна, а човек је само „бот“ од крви и меса?

Софтверски ботови би у неком тренутку могли потпуно да замене људе. Узроци такве могуће црне будућности, могу се сагледати већ у  садашњости. Далеко од тога да су новинари безлични људи, попут сада већ чувених интернет ботова. Многи од њих су изврсни професионалци и етични људи. Али, морају да праве компромисе, да не би били замењени.

Управо та исфорсирана једноличност и механизованост је оно што их чини нефлексибилним, једноличним и предвидљивим, чиме се анулира њихова бројност, веће финансијске, техничке и занатске могућности.  Да би се променила уредничка политика неког медија, често је довољно променити пар кључних људи. Остали се понашају као шрафови у машини. То је један од узрока појаве, да и поред много медија, продукција и издавача, сви функционишу у сличном шаблону и шира медијска слика делује једнолично.

Са друге стране, флексибилни интернет медији од једног човека, нису дужни да робују шаблонима. Блогери не морају да се плаше да ће бити замењени, а и често за свој рад неће бити плаћени, нити добити положај на друштвеној лествици. То отвара врата креативности и новим приступима.

Прво, зашто би то неко радио?

Ово је питање које захтева кратко дубље разматрање човекове природе. На овом месту се може указати на једно занимљио тумачење Хришћанства. Молим читаоца да остави своја религијска, или атеистичка убеђења по страни, јер је реч о чистој метафори, а не о класичном „поповању“, или „секташтву“.  Постоји део у Новом завету где се каже, да ако неко нахрани другог човека, нахранио је „Господа Бога свог“, или ако пружи преноћиште и гостопримство другом човеку, пружио је исто „Господу Богу свом“. Ставимо то у шири контекст. Ако човек бесплатно извади упаљено слепо црево другом човеку, извадио је упаљено слепо црево „Господу Богу свом“. Ако човек пружи бесплатно образовање, обуку, правну помоћ, или информацију другом човеку, пружио је исто „Госоду Богу свом“. Готово свака људска делатност се може подвести под овај принцип. То је упутство за друштво у којем сви све раде бесплатно и сви све имају бесплатно, друштво без новца, дуга, посредника, господара… Ипак, такав модел друштва захтева високе индивидуалне квалитете појединца, како професионалне, тако и људске. Вероватно због тога још није остварен. Али се може остварити у сегментима.

Многе ствари које су се раније наплаћивале, прешле су са појавом интернета у сферу бесплатног. Добар пример за ово је такозвана „опен соурс заједница“, где програмери разних специјалности праве бесплатне софтвере доступне свима, који су четсто добра замена за плаћене софтвере великих корпорација. А како сама реч „отворен извор“ или „отворен код“ каже, свако ко довољно познаје програмерски код може погледати и шта све ти програми раде. Тиме се гарантује безбедност од злоупотребе, или шпијунирања. Класичан пример тога је оперативни систем Линукс, као пандан Мајкрософтовом Виндоусу.

На тај начин људска креативност, труд, време, знање и вештина – једном речју човек – задржава своју вредност међу другим људима, уместо да постаје прост предмет којим тргују велике фирме и корпорације. Овај волонтерски систем професионалног и етичног бесплатног рада, лако се може применити и на блоговање.

Зашто би то неко радио, питање је које ће се сигурно поставити у комформистичком свету, где је главни циљ човековог рада зарадити, обезбедити себи комфорнију егзистенцију, попети се на друштвеној лествици… Срећом, људи који тако размишљају ретко покрећу блогове, те и нису циљана публика овог текста. Остваривање оваквог флексибилног система јавног информисања, који би заиста могао да буде отпоран на негатвну селекцију, политичку и финансијску зависност, уз професионалан и етичан приступ захтева излазак из зоне комфора, те добру вољу за друштвеним волонтеризмом, који неће донети велику личну корист. Овакав рад захтева јаке индивидуалне разлоге.

Пошто се од нечег мора живети, такво блоговање тешко да може бити човеков једини посао. Али и то је довољно. Опет, примера има много у оупен соурс заједници програмера. Такви људи ће се потрудити да добро то ураде. То је, колико год било неугодно, главна предност блоговања.

Опасности су, као што је већ речено, у непрофесионализму, недостатку етике, као и у нетачним, непровереним и једностраним информација, на чега нису имуни ни класични медији. Зато је важан сегмент у алтернативним медијима инсистирање на професионалности и постојање обука. Ово је један велики недостатак алтернативних интернет медија у односу на класичне. У новинама, радио и ТВ станицама, млад новинар, сниматељ, фоторепортер, или монтажер може добити обуку и савете од старијих колега. Док је на интернету препуштен себи. Зато су важни текстови попут овог, као и гомила разних савета за квалитетнији садржај, који се могу пронаћи на интернету. И зато искуснији блогери треба увек да дају свесрдну подршку мање искусним колегама, а не да их гледају са висине, јер то ствара одбојност. Свима је у интересу да има што више квалитетних блогера, јер с обзиром на то, да углавном не радимо за новац, или место на имагинарној лествици,  једни другима нисмо конкуренција, већ подршка.

 

Концентришите се на обичног човека

Човек је мера свега. То је универзална истина. Људи се најлакше поистовећују са другим обичним људима. Ако пишете блог, или Фејсбук пост о некој друштвеној појави, обавезно укључите обичног човека у контексту те појаве. Осим тога наравно укључите чињенице, дајте другу страну приче…

Сетите се, да кад гледате хорор филм, он вам је страшан зато што себе замишљате на месту главног јунака. То је нешто што увек треба примењивати. Ово је првеише широко да би се објашњавало теоријом, те је боље прећи на практичан пример. Знате ли неку познату фотографију? Човек у публици који држи прекрштене руке док сви остали салутирају Хитлеру, човек који је стао испред колоне тенкова, портрет девојчице са необичним очима са насловнице Националне георафије… Заједничко за те фотографије јесте то, што су на њима обични људи у контексту неке ситуације, или теме. Како ово применити у блоговању, или на друштвеним мрежама?

У галерији испод су фотографије са предизборног митинга Александра Вучића у Новом Саду, одржаног пролетос. Фотографије дате у боји су оне које су објављене у новинама. Црно-беле нису и проред тога што су неке од њих биле такође послате редакцији, наравно у боји. Оне су објављене на овом блогу.

Испред бине, где су направљене фотографије битних актера, било је много фоторепортера, сниматеља, фотографа служби за односе са јавношћу и сви су били у прилици да направе сличне фотографије људи у оделима који гледају са висине, јер је таква сценографија. Али много боље фотографије направљене су у публици. Јер су то портрети обичних стварних људи, који немају службу за односе са јавношћу, да води рачуна о томе да делују озбиљно, узвишено…

Израз лица човека је универзални језик, који разумеју и берзански брокер са Менхетна и номад из централно-азијских степа. Песма групе Пинк Флојд каже: „Странци пролазе улицом, случајно се два одвојена погледа сусрећу и ја сам ти и оно што видим је ја“. То је нешто што је инкодирано у човека кроз милионе година еволуције. Ухватити спонтан израз лица обичног човека у контексу неке ситуације је непроцењива информација о тој ситуацији. У случају конкретне ситуације предизборног митинга, показује профил људи који су дошли на митинг одређеног председничког кандидата, исто као што „Мајка мигрант“, чувена фотографија Доротеје Ланг, показује израз очаја за време Велике депресије почетком двадесетог века у САД-у.

Ако сте обичан блогер, или твитераш, опремљен камером на телефону и не можете на великим догађајима да приђете бини са битним актерима, нисте на великом губитку. Фоторепортери и сниматељи, који ће се окупити око бине, снимиће једноличне фотографије и снимке „ушминканих“ актера, са припремљеном сценографијом. Док ви у публици имате неисцрпне изворе инспирације, представљајући ситуацију кроз обичне људе. То још једнном потврђује, да се кроз исфорсиране шаблоне медија, анулира њихова бројност, веће техничке, занатске и финансијске могућности. Док мали флексибилни интернет медији могу иступити другачијим приступом. Такође, ушминкане слике губе своју вредност брзо после употребе. Док спонтане слике обичних људи у контексту неке ситуације, могу имати документарну вредност и у будућности.

Исто се односи и на писање, или на видео. Ако сте се прихватили неке опште теме, убаците искуство, тј. пиричу обичног човека, или више њих. Питајте их, разговарајте са њима… То је оно што оставља највећи утисак, а подаци које сте пронашли разрађују и заокружују причу.

Наравно потребно је блог пост, или статус на друштвеној мрежи почети вешћу, тј.основном информацијом (Ко? Шта? Где? Кад? Како и зашто?). Такође, потребно је суздржати се од неукусних коментара, вређања нечијег достојанства и сличних ствари. Што више етично и неострашћено приступате теми, више чувате свој кредибилитет. Треба бити објективан. Не треба ићи и тражити „оног“ једног човека у публици који одговара оном што желите да покажете. Зато их је на примеру изнад дато више, од којих су неки и у ширим плановима, али не толико широким да се не виде лица. Такође треба да знате, да јавне догађаје на јавним местима смете да фотографишете и објавите слике на друштвеним мрежама. Наравно, треба бити опрезан и проценити ситуацију у тренутку, посебно када хоћете да направите спонтане фотографије обичних људи. Наводите изворе података и правите линкове ка страницама на којима сте их пронашли.

Текст и фото: Милош Павков

Advertisements