Градска четврт Долороса у Манти – највећем лучком граду Еквадора у Јужној Америци, одише сиромаштвом, док њене улице често могу бити и опасне, подсећајући на то колико је у неким деловима света људски живот суров и јефтин. Али она је за разлику од гомиле сличних комшилука посебна по нечем узнемирујућем, али истовремено и невероватном. На цркву у том крају пре непуних двадесет седам година пао је теретни авион Боинг 707, а разарање је захватило цео крај. Од старе цркве преживела је само статуа Богородице, која се налази на истакнутом месту у новој цркви.

Манту сам посетио радећи као фотограф на крузеру Корална Принцеза. По изласку из луке мене и још једног колегу фотографа из Индије дочекали су улични продавци наочара за сунце и сувенира на широком булевару са тржним центрима и пословним зградама, тик уз сунчану плажу. Али да бисмо осетили прави живот латинске Америке, решили смо да одемо даље у узане градске улице, далеко од делова града намењених туристима.

И заиста, чим смо отишли коју улицу даље дочекали су нас призори као из филмова. Голи живот, или боље рећи преживљавање. Бескућници спавају на улици, док средовечне жене одмах преко пута припремају брзу храну на импровизованој тезги. Неки са опрезом, или чуђењем, гледају на двојицу људи са фотоапаратима, који очигледно не припадају ту. Са друге стране, неке од њих – попут уличног продавца воћа са насловне фотографије – више ништа не може да тргне из свог света, или својих свакодневних брига и обавеза.

Приметили смо то, да су улице скоро пусте, вероватно због врућине, јер било је скоро подне. Као и то да већина људи не говори енглески, пошто свако са ким смо покушали да причамо само је одмахнуо главом изговоривши пар речи шпанског. Коначно наишли смо на једног младића који ради у теретани у тој улици и говори енглески. Прво нам је дао савет да не идемо тим крајем са фотоапаратима, јер има пуно „ла кадрона“, односно лопова. А затим нам је испричао невероватну причу о цркви из тог краја на коју је пао велики авион. Црква је, казао је, поново изграђена, а од старе богомоље преживела је само статуа Девице (Богородице), која се сада налази у новоизграђеној цркви.

Пошто нисмо имали бољу идеју шта да радимо на тим једноставним и живописним улицама, решили смо да истражимо истинитост те необичне приче, која је према младићевом занесеном говору, деловала као неко мало локално чуду, с обзиром на то,  како је на посебан начин нагласио да је несрећу преживела само статуа Богородице.

Мало даље, када смо се већ приближили торњу нове цркве, видели смо тројицу људи, који су такође гледали чудно два странца са фотоапаратима. Али пошто смо морали да проверимо истинитост приче о паду авиона у насељену градску четврт, решили смо да започенемо разговор са њима. На срећу, најмлађи од њих Лео Малек (скроз десно на фотографији испод), говорио је енглески, те је љубазно преводио разговор са осталом двојицом.

На централном месту на фотографији налази се Хуан Карлос Абила, који се у тај крај, доселио годину дана после несреће, док је само Педро Освалдо Коелар – скроз лево на фотографији – живео у крају када је авион пао на цркву, која се зове као и градска четврт – Долороса.

-Авион је пао ноћу, између једанаест и дванаест сати. Није страдала само црква, већ и околне зграде. У њима се није налазило пуно људи, јер је то вече ту близу био локални фестивал. Али ипак било је много погинулих. У оној згради преко пута погинула је цела породица. Настрадао је и свештеник, који се тада налазио у цркви, а цела ова улица је горела  – причао је једини од тројице са фотографије који је живео ту у то време Педро Освалдо, сликовито показујући рукама и гледајући наизменично у мене и момка који је преводио његов, бар за мене тешко разумљив шпански. Како кажу Педро Освалдо и Хуан Карлос, људи из краја и даље добијају бонус од осигурања, иако је од несреће прошло више деценија.

Они су нам потврдили и то, да је авион потпуно срушио стару цркву и да је преживела само статуа Богородице, која се раније налазила напољу, а сада је смештена унутар нове цркве. Наравно, поновили су нам и савет који смо чули раније – да будемо опрезни, јер носимо фотоапарате, а на тим улицама има пуно лопова.

Када смо стигли до цркве, једина статуа Богородице коју смо видели била је у отвореном делу звоника. Црква је закључана и обезбеђена вратима која су у суштини метална решетка. Провирио сам кроз њих и нисам видео другу статуу Богородице, осим оне у звонику, која је приказана на фотографији испод.

Да не бих олако преносио локалне гласине, касније када сам се вратио на Коралну Принцезу, проверио сам истинитост приче из извора доступних на интернету. Према њима, несрећа се заиста десила 22. октобра 1996. године, када је теретни авион Боинг 707 који је преносио смрзнуту рибу за Мајами полетео са локалног аеродрома Елој Алфаро у Манти и због квара на мотору пао четири километра даље  у насељену градску четврт Долороса. Пилот је наводно покушао да успостави контролу, али је авион ипак пао када је закачио звоник старе цркве. У несрећи су погинуле тридесет четири особе – сва четири човека која су се налазила у авиону, три члана посаде и један путник, као и тридесет људи на земљи. Ти извори наравно не помињу статуу Богородице, то је прича која се може чути само на улицама Долоросе.

Уверио сам се својим очима да људи у том крају живе тешким животом. А као да сиромаштво и страх од уличних лопова нису довољна несрећа, још је на њихов комшилук пао и авион. Свакако је разумљиво истицање малих чуда (или случајности), као што је прича о Девици која је преживела разарање и пламен који су те давне ноћи захватили тај крај. Људима у Долороси, као и вероватно свуда у свету, потребно је да верују у чуда и симболе, како би пронашли неки пут и дали смисао хаотичном свету у којем живе. А колико то заиста делује у пракси, знају само они који су такав пут одабрали.

Фотографије и текст: Милош Павков