Око велелепних монументалних историјских грађевина грчких острва Родоса и Крита одвија се шаролик улични живот. На моменте тешко је рећи да ли се налазите у Европи, или некој блиско-источној земљи. Сретаћете уљудне западњаке, али и ћутљиве људе у оријенталној одећи, док се изнад шарених уличних тезги, на којима упорни трговци хоће да вам продају било шта, уздижу цркве, џамије и остаци старих градова и тврђава, наговештавајући то да се изнад простог уличног хаоса уздиже неки трајнији поредак, оличен кроз те грађевине.

Родос и Крит посетио сам крајем новембра и почетком децембра радећи као фотограф на крузеру Острвска Принцеза (Island Princess).

Иако је острво Родос најпозатије по колосу са Родоса – једном од седам чуда старог света које нажолост није сачувано – данашњи лучки градић Родос најпознатији је по старом средњевековном утврђеном граду. Одмах по доласку у луку дочекала ме је атмосфера туристичког места. Кафићи, продавнице и тезге са сувенирима стапали су се са старом архитектуром. Не толико бројни туристи – јер ипак било је то крајем децембра – шетали су около покушавајући да задовоље своја чула у првом ресторану или кафићу, потроше новац на сувенир, или фотографишу неко историјско место својим мобилним телефоном.

Ходајући кроз улице живописних ликова и призора пењао сам се се ка Палати великог мајстора, централном утврђењу витезова Реда Светог Јована, који су почетком четрнаестог века почели да утврђују тај градић. Острво Родос налазило се између истока и запада за време Крсташких ратова и било је важна станица за све путнике, управо због добро утврђених лука – које су пружале сигурност. Цео стари део града опасан је зидовима (фотографија изнад). Сам Ред Светог Јована основан је у Јерусалиму за време Крсташких ратова, али су се његови витезови касније изместили на острва Кипар, Родос и Малту. Били су познати и као Малтешки ред, Хоспиталци, Јовановци и Витезови са Родоса.

Кад год бих локалне људе питао како да стигнем до Палате великог мајстора, сви би ми рекли да пут води кроз Улицу витезова. После лутања кроз разне живахне градске улице, на којима су брујали неразумљиви гласови пролазника и осетио се примамљив мирис јела са роштиља, коначно сам се нашао на почетку Улице витезова. Та шесто метара дугачка улица, према Википедији, најбоље је очувана средњовековна улица у Европи. Витезови су се у њој молили и вежбали.

Ходајући узбрдо кроз ту углавном празну улицу, приметио сам да је улична бука нестала. Пала ми је на памет могућност, да у стара времена тај пут није био намењен свакоме, већ само онима који су обављали неку важну дужност у тврђави. Размишљао сам, колико је обичних сиромашних дечака из градића маштало о томе, да ће једног дана ходати тим путем, право ка централном објекту, односно палати. Али тај пут можда је био затворен за њих, само зато што нису имали довољно среће да се роде у привилегованим друштвеним класама.

Данас је, на срећу, пут достпан свима. И дошавши до краја улице, нашао сам се пред високим зидовима Палате великог мајстора (фотографија испод). То здање, која је некада било једно од средишта поменутог витешког реда, сада је музеј у којем се налазе вредна уметничка дела и антиквитети – непроцењиве успомене које уздижу душе свих оних који су се Улицом витезова попели до палате.

Пар дана пре доласка на Родос посетио сам Хању, прелепи лучки градић на Криту. Том приликом највише ме је одушевио стари град на слици изнад. Иако није било много туриста на улицама, локални људи су спремно дочекали око две хиљаде гостију са крузера. Баш као и у Родосу, продавнице сувенира, кафићи и примамљиви мириси меса са роштиља били су свуда. Млађи и старији мештани инспиративних лица, попут продавца кестења са насловне фотографије и уличног музичара са фотографије испод, нису пропуштали прилику да дају још једну шансу својим бизнисима, иако је врх сезоне одавно прошао.

Један од тих уличних бизниса привукао ми је посебну пажњу – чамац са слике изнад, претворен у импровизовану тезгу на којој се продају сунђери и шкољке. Када сам пришао продавцу и представио се као фотограф из Србије, на моје изненађење поздравио ме је на течном српском, а затим ме је позвао у свој чамац.

– Зовем се Харис Спахић и пореклом сам из Бјелог Поља. Негде 1988. године, док сам био студент, дошао сам овде у Хању на одмор од десет дана и остао сам ту цео живот. Овде је лепо, имамо све, нико те не пита ко си и шта радиш. Лети, у врху туристичке сезоне, овом улицом прође десет хиљада људи – почео је Харис (фотографија испод) своју причу, а затим застао на кратко, да ме понуди ракијом и мезетом.

На моје изненађење, главни специјалитет – поред сира и парадајиза – било је месо хоботнице. Пошто нисам могао да одбијем свог домаћина, пробао сам хоботницу и изненадио се чињеницом да скоро нема никакав укус, иако је веома месната. А уз ракију једе се лако. Затим је Харис наставио своју причу:

– Први посао у Грчкој био ми је посао рибара. Тим послом бавио сам се двадесет и пет година и обишао сам све грчке луке. Пре осам година почео сам да продајем сувенире и сунђере. Оженио сам се женом која је такође из Бјелог Поља и имамо два сина. Један од њих је играо ватерполо за репрезентацију Грчке. Овде није као на западу. Рецимо, тешко је добити кредит. Али да ми се не свиђа, отишао бих још давно – закључио је Харис.

Иначе, испод старог града у Хањи пронађени су остаци Минојске цивилизације. Према подацима доступним на интернету, та култура бронзаног доба развила се управо на Криту и често се помиње као прва цвилизација у Европи. Садашњи облик тај лучки град почео је да добија у средњем веку, када је Хања потпала под власт Венеције, односно Млетачке републике. Након што су Турци освојили Константинопољ 1453. године, многи свештеници, монаси и уметници из Византије дошли су у Хању, те се град развијао под културним утицајима Византије, Венеције и класичне грчке културе. Светионик на фотографији изнад саградили су Венецијанци 1864. године и један је од заштитних знакова ове луке.

Да бих дошао до самог светионика, практично сам морао да обиђем целу луку. И са саме куле снимио сам фотографију испод.

Гледајући ту фотографију на дисплеју свог фотоапарата, могао сам да разумем Хариса Спахића, који је као обичан студент дошао ту на одмор од десет дана и остао цео живот. Иако се Грчка сматра колевком западне цивилизације, опојни утицаји истока могиу се препознати у скоро свему – од хране до непосредности људи.

Таква места лако могу да заробе човека за цео живот, подилазећи његовим чулима. Али ипак, то јесу и места где грађевине сведоче о историји и култури, која се издиже изнад обичног уличног живота. Скоро је невероватно како те две различите крајности овде опстају заједно толико дуго времена и како се међусобно допуњују и стапају у једну општу слику. Слику, која би могла бити слика целог света.

Фотографије и текст: Милош Павков