Кратке приче | Текст: Милош Павков (2024.) | Лектор: Наташа Радуловић Белобабић

Џејн је мучила главобоља док се шетала пешчаном плажом. Била је нервозна, али је то покушавала да сакрије наочарима за сунце. Као да је само сунце било криво за њено лоше расположење, које није могла да објасни... Јер – имала је све: добар посао у трговачкој фирми, као и породицу. Мужа је упознала на послу. Венчали су се после годину дана забављања и добили су сина, који сада има већ осам година. Сви заједно су дошли на овај одмор.

А поврх свега, добро је изгледала. Имала је дугу равну црну косу и тамнији тен. Средње висине, витка, са израженим облинама и правилним цртама лица. Са својих тридесет пет година мамила је погледе мушкараца на плажи, док је ходала боса по белом песку Барбадоса. Носила је једноделни јаркоцрвени купаћи костим, у којем је њено тело, са понеком ситном тетоважом, долазило до изражаја.

Али та проклета главобоља, ничим изазвана! Муж јој је раније у хотелу сугерисао да је главобоља можда нормална ствар када се организам навикава на тропско време, са чим се она сложила, наглас. Дубоко у себи, међутим, знала је да њено расположење нема никакав физички узрок.

Покушавала је да је игнорише, како јој не би пропао одмор са породицом. Фокусирала се на плажу. Била је приватна, са рестораном и баром. На средини, између многобројних шарених сунцобрана послаганих у редовима, налазио се мостић, на чијем је крају била скакаоница. Са тог мостића пружао се најбољи поглед на плажу и Карипско море.

Пењала се на мостић и посматрала бродове у даљини, када су јој пажњу одвукли људи који су јој долазили у сусрет: обилазили су је, гледајући своја посла и очигледно уживајући под врелим карипским сунцем. Питала се да ли са њом нешто није у реду када није тако срећна као они, јер је мучи та да досадна, ничим изазвана главобоља.

Док је посматрала људе, није ни приметила да је дошла до краја мостића. Тог момента је опазила једног човека. Био је средње висине, у плавим купаћим гаћама, неколико година старији од ње, са густом смеђом таласастом косом средње дужине и некако шпицастим, обријаним лицем, на којем су се истицали орловски нос и самоуверен поглед. Изгледао је жилаво, иако очигледно није ишао у теретану.

Гледала га је како се пење до највише скакаонице. Чим је дошао до платформе на врху, без трунке оклевања скочио је на главу у бистро, провидно, плаво море. Џејн се у моменту најежила, замишљајући себе како скаче са висине – тек тако, као да је то само обичан корак. Окренула је главу на другу страну, наставивши да гледа јахте у даљини.

Одједном се тргнула, осетивши нечију руку на свом стопалу. Била је то рука истог оног човека који је малопре скочио у воду. Схватила је да је случајно стала тик поред мердевина помоћу којих се из воде пење назад на мостић. Међутим, како се била изненадила када је осетила његову руку на свом стопалу, наочаре за сунце су јој спале, одбиле се о ивицу мостића и упале у море.

– Молим Вас, господине – полуљутитим гласом се обратила човеку са шпицастим лицем и орловским носом. – Можете ли ми додати моје наочаре? Упале су ми у воду, због Вас.

Човек је најпре збуњено погледа, а када је схватио ситуацију, само се пустио са мердевина и загњурио у воду.

Џејн је размишљала како се понела просто. Он је вероватно случајно ставио руку на њено стопало, а она му се обратила тоном као да је урадио нешто страшно!

Време је пролазило, а човек још није израњао. Сада је већ почела да осећа кривицу због свог става од малопре. У крајњем случају, он није био крив за њену главобољу и нервозу.

А онда је човек коначно изронио, држећи у руци наочаре за сунце. Поново се ухватио за мердевине и попео на мостић. Стао је испред ње и пружио јој је наочаре.

– Молим Вас, извините – рекао је дубоким, смиреним гласом, са израженим источноевропским нагласком.

– У реду је. Само морате да будете пажљивији – одговори она и даље помало љутитим тоном, иако није била љута, већ јој је само било непријатно.

– Излазио сам из воде и нисам очекивао да ће неко стајати на врху мердевина.

– Знам, видела сам Вас да скачете – надовеза се Џејн, сада нешто нормалнијим тоном.

– Желите ли да пробате? – упита је мушкарац, након што ју је брзо и суптилно одмерио.

– Шта да пробам? –запита она, сада већ меким гласом, као у младе девојке.

– Па да скочите! – одговори човек са шпицастим лицем самоуверено.

– Нека, хвала. Изгледа високо – изговори Џејн гласом стидљиве девојчице.

– Поћи ћу и ја са Вама, да се осећате сигурно. Висина је узбудљива! – осмехну се он са самопоуздањем.

– Не! Не могу да улазим у воду без свог мужа! Данас нам је први дан на плажи на Карибима и договорили смо се да ћемо ући у воду заједно – одговори она, тоном који је поново постајао озбиљнији.

Човек само климну главом у знак извињења и крену назад према скакаоници. Џејн је ћутала неколико секунди, а онда му се поново обрати.

– Чекајте! Само хоћу да Вам кажем хвала што сте ми вратили наочаре за сунце.

– Нема на чему! Вероватно би Вам муж купио нове – одговори јој човек.

– Да. Мој муж и ја смо трговци. Радимо заједно у једној фирми. Ово нам је први одмор после дуго времена, јер пуно радимо. А Ви, да ли сте ожењени, чиме се бавите? – упита га она, поново меким тоном.

– Нисам ожењен – насмеши се човек, па настави: – Зовем се Алмир. Ја сам пилот.

– Пилот? – понови она, кикоћући се као нека стидљива девојка.

– Да. Радим као инструктор летења за једну авио-компанију са Флориде, која углавном превози путнике на карипска острва. Усавршавам њихове пилоте; учим их напредним вештинама. Често долазим послом на Барбадос, Јамајку, Порторико; кад имам слободног времена, волим да мало дођем на плажу.

– То делује узбудљиво! Ја сам Џејн. Мислила сам да сте само обичан мангуп, када сам Вас видела како скачете у воду. Мора да сте пуно радили да дођете на то место!

– Моји родитељи су такође били трговци. Требало ми је времена да пронађем свој пут. Али вредело је. Кад човек коначно научи да лети, онда то постаје његов живот. Зато уживам у учењу других да лете. Хоћу да и они пронађу свој пут, попут мене.

– То делује као сан!

– Јесте, као сан! Али је и одговоран задатак. Животи других људи зависе од мене – одговори Алмир, нешто озбиљнијим тоном.

Џејн стидљиво погледа ка скакаоници, а затим се поново обрати Алмиру: – Могу ли да Вам верујем? Мислим, ако се попнемо на скакаоницу заједно?

Алмир се осмехну и самоуверено климну главом, дајући јој знак да може да му верује. Затим крену први ка скакаоници. Џејн је оклевала неколико секунди, а онда пође за њим.

За непун минут стајали су сами на највишој платформи скакаонице. Дала му је своје наочаре за сунце, да их чува. Почела је да се премишља, јер јој је деловало високо. Као трговкиња и породична жена, никада се није пењала високо. Тек је сада схватила колико је висина плаши.

– Бојим се! – прошапута.

– То је само тренутак страха. Када направиш корак преко ивице, остаје само узбуђење летења. Веруј ми – шапну јој он заводљивим гласом, преставши да јој персира. Џејн се прво премишљала, непун минут, а онда му одговори, тихим гласом стидљиве девојчице, такође без персирања:

– Мораћеш да ме гурнеш…

Како је то изговорила, тако је осетила Алмирову снажну и сигурну руку на својим леђима и – већ следећег тренутка је летела! У моменту је заборавила на породицу, посао трговкиње и све што је знала о себи! Као да је била нека друга жена, чији је живот – иако је трајао само један трен у поређењу са вечношћу – ипак био вредан живљења у том моменту.

Два минута касније, Џејн се пењала уз исте оне мердевине. Дрхтала је од страха, али и узбуђења. Алмир јој је пружио руку, што је она прихватила. Попела се назад на мостић и забацила главу попут дивље животиње, док су капи воде са њене косе прскале по пилоту.

– Хоћеш још једном? – упита је Алмир.

Џејн му се осмехну најискренијим осмехом који је икада икоме упутила, а онда се у тренутку уозбиљи, рекавши кратко: – Морам да идем!

Затим се окрену и побеже назад према плажи, где су је чекали муж и син.

Алмир је махао њеним наочарима за сунце, довикујући јој да се врати по њих. Али узалуд. Џејн је ужурбаним кораком хитала што даље од мостића, скакаонице и пилота.

Неколико минута касније била је на плажи. Угледала је мужа како са сином седи под једним од шарених сунцобрана. Супруг је био мршав човек, њених година, дечјег израза на округлом лицу, којим су доминирале сићушне црне очи. Глас му је био танак; скоро да је подсећао на женски. Тело му је било прекривено бројним тетоважама, које је вероватно требало да оставе утисак да је мужевнији него што јесте. Лименком кока-коле ударао је безопасног малог рака у песку, док му је дечак викао да престане са тим.

– Рак има клешта, сине! То је опасно! Може да уштине тебе, или маму! – одговорио је њиховом сину.

Онда је угледао супругу.

– Мокра си? – упита је.

– Замисли, неки гад ме је гурнуо са мостића, тамо где људи скачу у воду! Тек тако, без икаквог повода! – одговори му Џејн.

– Па то је страшно! Ово би требало да је ексклузивна плажа, а има таквих будала – узвикну изненађено муж.

– Изгледа да сам изгубила наочаре за сунце, када сам пала у воду – говорила је она повређеним гласом жртве, што је била улога у коју њен муж није ни најмање посумњао. А затим је брзо променила тему, упитавши мужа шта су он и њихов син радили док је није било.

– Купили смо само кока-колу. Чекали смо тебе, да идемо заједно на ручак – рече муж, када их син прекину дечијом виком:

– Нећу да једем, хоћу и ја да скачем у воду!

– Скакање у воду је опасно. Тако се људи повређују; то је за мангупе. Хајде, идемо да једемо – одговори отац.

– Нећу да једем! Хоћу да скачем у воду, хоћу да летим! – викао је дечак.

– Твој тата је у праву. Летење је за мангупе. Једног дана ћеш бити добар и породичан човек као твој отац, па ћеш схватити – рече Џејн, те се испружи на лежаљци поред оне на којој су седели њен син и муж.

– Хајде, идемо на ручак, ја частим! – рече Џејнин муж, на шта му она одговори да само хоће да лежи на лежаљци. Али њен муж је био упоран: – Хајде да ручамо, па ћу после да ти купим нове наочаре за сунце. Брендиране!

Џејн се окрену ка њему, насмеши се, па рече:

– Стварно си добар трговац!

Затим промрмља тихо, себи у браду:

– У ствари, обоје смо…

Потом се поново наглас обрати мужу:

– У реду, крените ви; ја ћу вас стићи за пет минута!

Муж и дечак устадоше са лежаљке и кренуше према ресторану на плажи. Џејн се најпре окрену за њима, а потом са уживањем зажмури и протегну се на лежаљци, присећајући се тренутка од малопре, када ју је Алмир гурнуо са платформе.

И одједном примети да је она ужасна главобоља потпуно нестала.