Кратке приче | Текст: Милош Павков (2025.) | Лектор: Наташа Радуловић Белобабић

Троје младих људи изашло је из зграде на новосадском Кеју. Тог кишног јесењег поподнева атмосфера је била сива и суморна. Као да се сâм Бог уморио од досадног града у непрегледној војвођанској равници.

– Момци, хоћете ли да одемо до кафића, док киша мало не стане? – упита лепа девојка са коврџавом смеђом косом и фотоапаратом, обучена уметнички и авангардно, са розе шалом и пирсингом на носу.

– Не, имам нешто испланирано, нешто у вези са послом – рече један од двојице младића, висок, смеђ, мршав и згодан, са кратком брадом, обучен у фармерице и црну комбатицу. Носио је црни ранац.

– Арпад живи за свој посао, Наталија! Зар још ниси схватила? – огласи се и други младић, Влада, низак и дебељушкаст, са неуредном косом и дебелим наочарима, обучен у јефтину кошуљу и јефтин мантил, који су требали да оставе озбиљан утисак.

– Добро, може на брзину – одговори Арпад.

Следећег тренутка седели су у првом најближем кафићу. По стаклу локала падале су капљице кише, док се са на другој обали Дунава кроз сивило јесењег дана назирала Петроварадинска тврђава.

– Добро је да нас уредник није послао да данас радимо извештај са пијаце, по овој киши – рече Наталија.

– Ја сам данас пратио своју причу; не бих ни ишао на пијацу – рече Влада, дебељушкасти младић.

– Шта си пратио, Владо? – упита га Арпад.

– Удружење разведених очева. Проблеми модерних мушкараца и тако то.

– Ах, ви мушкарци не можете да прежалите што више не живимо у патријархату, па да можете како хоћете! Живимо у двадесет првом веку. Жене више нису ваша имовина! Сада смо слободне грађанке. Навикните се! – прокоментариса Наталија, као да хоће да испровоцира Владу кроз шалу.

– Пропаст традиционалне породице је озбиљна ствар. Није за шалу! – одговори јој Влада.

– Људи, ја стварно журим! Вас двоје останите овде, очигледно имате тема за причу! – извини се Арпад и устаде од стола.

– Дођи до мене касније! – рече му Наталија, ухвативши га за руку, а он само потврдно климну главом.

 

Два минута касније пешачио је преко Варадинске дуге ка другој обали, док је слаба киша и даље падала. По стоти пут размишљао је о новинарима попут Наталије и Владе, који се деле на грађанске и традиционалне, па се стално међусобно подбадају. Никад није разумео такве поделе. Он је увек избегавао идеолошке расправе међу колегама.

Једном је неком колеги новинару рекао: „Ако се не сложим са фашистом да су два и два пет, испашће да сам комуниста. А ако се не сложим са комунистом да су два и два три, испашће да сам фашиста. Ту нема срећног краја.” После тај колега више није причао са њим, што је Арпаду на неки чудан начин било интересантно.

Он је постао новинар јер је желео да се бави нечим авантуристичким. Хтео је да се осети живим и да исприча значајну причу, али то већ дуго није био случај.

Сада је ишао на састанак са анонимним извором, који му је преко телефона обећао „причу његовог живота”, али после деценије трица и кучина – прес конференција и скупштинских седница – више скоро да није веровао у могућност постојања такве приче.

Чим је прешао мост, скренуо је лево и убрзо се нашао у кафани у којој је требало да се нађе са анонимним извором. Наручио је капућино, који је брзо стигао, запалио цигарету и чекао. Разгледао је ентеријер око себе. Место је изгледало некако старинско. Слике Петроварадинске тврђаве, старе фотографије и карирани столњаци употпуњавали су утисак.

На средини стола била је ваза са свежим цвећем. Окренуо се око себе и погледао остале столове. На сваком је била по једна ваза са цвећем. Помислио је како је то траћење свежег цвећа. Посећи их и оставити на столовима да украшавају скоро празан локал?! Радни дан је, биће мање гостију. Већина ће их доћи тек увече!

Одједном га у посматрању прекину дубок мушки глас:

– Господин Арпад, из Новосадских новости?

Арпад се полако окрену преко рамена и на своје изненађење угледа калуђера у православној одори, са кожном ташном – која би више приличила пословном човеку него човеку у мантији.

Након што му је Арпад климнуо главом, потврђујући свој идентитет, стари калуђер без питања седе за сто и остави ташну на празну столицу.

– Извињавам се што касним који минут. Долазим са друге стране Фрушке горе, из манастира у којем живим. Киша ме је мало успорила. Знате, треба возити опрезно по мокрим брдским путевима – рече љубазно калуђер и позва конобара.

– У реду је. Нисам Вас дуго чекао.

– Желите ли још један капућино? – упита калуђер, на шта Арпад само потврдно климну главом.

Старац наручи по капућино за обојицу, а затим драматично скину наочаре и поче да гледа у Арпада.

– Мислио сам да сте старији. Вероватно зато што сте ’оштро перо’. Ваши чланци су веома продорни. Колико имате година, ако смем да питам? – започе калуђер разговор.

– Тридесет једну – одговори Арпад, па настави: – Нисам знао да смо читани и по манастирима на Фрушкој гори! Наше новине су углавном градске и излазе у малом тиражу.

– Читам Вас преко свог таблета – објасни калуђер ноншалантно, на шта се младић зачуди:

– Нисам знао да монаси читају новине преко таблета!

– Ха-ха-ха! Наравно да читамо! У свом препорођеном животу са Богом зовем се Атанасије, тачније јеромонах Атанaсије. Али нисам одувек био само то. Некад сам био доктор. Доктор Алекса Павловић, један од водећих југословенских генетичара.

– Интересантно! Никад раније нисам седео са калуђером у кафани. А камоли са калуђером који је био генетичар, има пословну кожну торбу која више приличи неком менаџеру и чита новине преко таблета – рече Арпад уљудно, да направи топлу атмосферу, а затим отворено упита: – Зашто сте ме позвали овде?

– Обећао сам Вам причу Вашег живота, зар не? Радио сам веома одговорне послове за југословенску владу крајем седамдесетих, током осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века. Замонашио сам се после трагичног распада наше бивше државе, као и после смрти своје супруге. Умрла је од рака средином деведесетих. Али овде сам због свог старог посла, не због приватних ствари.

– Наставите – рече Арпад равнодушно али љубазно, као да хоће да га испоштује због његових година, али и мантије.

– Видите, имао сам среће да сам своје најплодније године проживео пред распад Југославије. То је било време после Хладног рата. Након што су Американци и Совјети завршили са трком у свемир, окренули су се надметању у науци овде доле, на Земљи. А Југославија се томе, наравно, прикључила. Изводили су се свакакви експерименти, само да се уради било шта значајно! Практично смо се тркали, а наука је у то време била много напреднија него што је широј јавности било познато. Мени је припала част да са својим ментором, чувеним генетичаром професором Димитријем Јовановићем, учествујем у једном од најконтроверзнијих тајних експеримената који су икада спроведени у Југославији…

– Тајни експеримент?

– Клонирали смо човека! – рече калуђер и загледа се у Арпада, који је деловао неповерљиво.

– Немогуће! Људи се нису могли клонирати осамдесетих година прошлог века – изусти Арпад и прекрсти руке, те се наслони дубље у својој столици, као да се несвесно удаљава од оца Атанасија, јер му не верује.

– Рекох Вам, наука је тада била напреднија него што је то било јавно познато! Годинама смо радили на томе и коначно успели, из четрнаестог покушаја. Створили смо здраву мушку бебу – рече монах, а затим извади из џепа кутију цигарета и запали једну, те погледа у младог новинара, који је седео скрштених руку, гледајући старца неповерљиво.

– И шта се десило са том бебом? – упита Арпад са дозом цинизма у гласу, која се мешала са љубазношћу према старијем господину у мантији.

– Полако. Доћи ћемо и до тога. Зар Вас не занима прво кога смо клонирали?

– Неку познату личност, чије ће име ме запрепастити? Можда Тита? – изговори Арпад нове речи цинизма, уљудним, смиреним гласом.

– Ха, не! – насмеја се калуђер и повуче дим цигарете. Затим настави: – Клонирану бебу назвали смо Субјекат Адам 14. Име нултог субјекта, од кога смо узели узорак ДНК, не можемо ни да претпоставимо. Био је то костур, у којем је, неким сплетом срећних геолошких околности, приликом сахрањивања остало таман толико коштане сржи да смо могли да га клонирамо.

– Костур? Анонимни костур? – чудио се млади новинар.

– Костур ископан на археолошком локалитету Лепенски вир, стар девет хиљада година. Клонирали смо праисторијског човека! – рече калуђер, након чега настаде неколико тренутака необичне тишине.

– Клонирали сте пећинског човека?! – запита зачуђено Арпад, и даље држећи руке прекрштене, у одбрамбеном ставу.

– Не пећинског, већ праисторијског човека. Преци нултог субјекта изашли су из пећина после краја последњег леденог доба и настанили обале Дунава око Ђердапа – исправи га отац Атанасије.

– И шта се десило са том бебом? – упита поново Арпад, полако спуштајући руке.

– То могу само да претпоставим. Зато сам и позвао Вас. Ви ћете ми помоћи да му уђем у траг – објасни калуђер.

– Како то мислите „да му уђете у траг”? Као да је још жив?

– Верујем да јесте. Биолошки, он припада нашој врсти. Дели нас неколико хиљада година еволуције. Сигурно да између нас и њега постоје неке разлике. Није толерантан на лактозу, јер се толеранција на лактозу развила током последњих пет до осам хиљада година. Значи, не би могао да пије капућино као ми. Али – осим неких разлика – у суштини је хомосапијенс. Припада нашој врсти. Клониран је почетком 1991. године. Сада има тридесет и четири године и живи као модеран човек. Бар онолико колико се добро прилагодио модерном животу – разјасни јеромонах Атанасије.

– Ви то озбиљно?! Очекујете да пронађемо клонираног пећинског човека, који живи као модеран човек?

– Праисторијског, не пећинског! Да, очекујем. Видите, ја већ гајим сумњу да знам где је и ко је. И потребни сте ми Ви да то и потврдим. А Ви ћете на тај начин добити прилику да испричате причу свог живота, као што сам Вам и обећао!

– А шта Ви добијате од тога? – упита Арпад, гледајући проницљивим, неповерљивим погледом старог калуђера.

– Добијам оно што ми је било најважније док сам се бавио генетиком. Оно што ми је најважније и сада, као божијем посланику. Знање! Помислите шта бисмо све могли да научимо сами о себи од живог праисторијског човека! Знање о нама самима најважнија је ствар коју можемо добити! Знање је пут до Бога!

– Рекли сте да мислите да знате његов идентитет?

– Верујем да га је узео мој покојни пријатељ и ментор, професор Јовановић. Чим је избио рат 1991. године, све се распало, укључујући и оно што смо ми радили. Супруга професора Јовановића била је у поодмаклој трудноћи у то време. Професор је побегао од рата и отишао у Будимпешту са трудном женом; тамо је, наводно, добио близанце. Субјекат Адам 14 нестао је истог дана када је Јовановић отишао у Мађарску. Професор је последњи који му је имао приступ. Наравно, тад се нико није узрујавао због тога, јер се држава распадала и наука је пала у други план – исприча калуђер, па застаде на тренутак.

– Наставите!– инсистирао је Арпад.

– Видите, моја покојна жена и жена професора Јовановића биле су најбоље пријатељице. У време када је Јовановићева жена била трудна, моја супруга ју је једном приликом пратила на ултразвук. Марта, тј. госпођа Јовановић, била је трудна само са једним дететом. А у Мађарској је наводно добила близанце – Јована и Петра.

– И Ви сумњате да је један од њих двојице клонирани пећински човек?

– Праисторијски човек, не пећински! Али да. Сумњам да је Јован Јовановић, један од двојице близанаца, заправо Субјекат Адам 14.

– Зашто он?

– Из неколико разлога. Наиме, након кратког боравка у Будимпешти, професор Јовановић се са породицом преселио у Цирих. Преко пријатеља из области генетике током година добијао сам поуздане вести о професору и његовој породици. Као један од најталентованијих генетичара брзо се пробио у Швајцарској. Радио је за велике светске корпорације, једно време чак и за Светску здравствену организацију. Коначно, основао је своју фирму „Јовановић биотек консалтинг”, са средиштем у Цириху. То је консултантска фирма, која ради са највећим мултинационалним корпорацијама у области медицине и лечења ретких болести. Други близанац, Петар, кренуо је очевим стопама и постао доктор генетике. Један је од водећих европских стручњака у својој области данас. Али Јован је пошао другим путем.

– Како то мислите?

– Он је проблематичан близанац. Неприлагођен. Историја проблема са кокаином, насилно понашање, био је чак и две године у кућном притвору, јер је нанео тешке повреде другом младићу током туче у неком ноћном клубу у Цириху. Он је, такорећи, црна овца у породици. Његов брат, Петар, успешно је преузео очеву фирму после смрти професора Јовановића током пандемије ковида. Пријатељи ми кажу да је Марта много блискија са Петром него са Јованом; вероватно зато што јој је Петар биолошко дете. А ту је и његово име – Јован.

– Његово име? Делује као нормално име.

– Јован, или на енглеском Џон, неутрално је име за човека. Да ли сте можда некада гледали оне форензичке серије на телевизији? Како зову неидентификованог човека? Џон До. Професор Јовановић је, донекле, држао до симболике имена. Петру, биолошком сину, дао је име по свом оцу. А такође је и нашем субјекту дао име Адам, по првом човеку из Светог писма. Адам, прачовек. Џон, или Јован, може се симболично односити на неког ко је просто, уопштено – човек, разумете?

– Форензичке серије, симболика имена? Ви сте веома интересантан калуђер, чак и да не тврдите да сте клонирали пећинског човека!

– Праисторијског човека, не пећинског! Не верујете ми?

– Тешко ми је да прихватим тако нешто. А и зашто бисте ме позвали да дођем овамо и испричали све то? Мени, потпуном странцу? Новинару?

– Зато што ми је потребно да дођем до узорка Јовановог ДНК, а Ви ми га можете прибавити.

– Да идем у Цирих? – упита Арпад, неповерљиво.

– Не морате да идете у Цирих. Јовановићи су овде, у Новом Саду, на неколико дана. Доктор Петар Јовановић ће сутра закључити уговор о сарадњи „Јовановић биотек консалтингаˮ са Покрајинским секретаријатом за здравство. Свечано потписивање ће се обавити у згради Бановине. Биће позвани и новинари, а верујем да ће бити организован и коктел потом. Марта, и што је још важније – Јован, присуствоваће том догађају. Ви сте новинар, лако можете отићи. Само треба да се социјализујете на коктелу, да приђете Јовану и прибавите било какав употребљив узорак: чашу са његовом пљувачком, длаку косе, идеално би било крв, или било какву телесну течност. Затим то донесите мени!

– Зашто сами не одете на потписивање?

– Јер ме Марта познаје и зна да ја знам да није носила близанце. Такође зна да сам ја заједно са њеним мужем створио Субјекта Адама 14. Она ће га држати подаље од мене. Као што рекох, Јован је црна овца у породици. Марта и Петар прате сваки његов покрет. Вас не познају, Ви сте само новинар. И превише сте млади да бисте могли знати нешто о тајним југословенским експериментима. То је идеална прилика. Чекао сам годинама тако нешто!

– Уз дужно поштовање, оче, али како ја да знам да ово што сте ми испричали није потпуна измишљотина? – упита Арпад скептично.

– Хм, оштри сте. Зато сте ми и привукли пажњу – одговори калуђер, те отвори своју кожну ташну и из ње извади белу фасциклу.

– Ово је копија оригиналне документације о Субјекту Адаму 14. Јовановићеве и моје белешке, лекарски картон, још по нешто. Наравно, ово је само делимична документација. Чисто да Вас увери да не лажем. Копију комплетне документације добићете када ми прибавите узорак ДНК. А добићете и моју причу, као сведочење неименованог извора. Све што Вам је потребно да испричате најзначајнију причу у свом животу! А и у мом. Знате, Јован је моје животно дело. Са унутрашње стране фасцикле имате адресу хотела у Петроварадину, где ћу остати неколико дана. Чекаћу Вас тамо сутра поподне. Капућино ја частим. Довиђења – поздрави калуђер саговорника, устајући од стола.

Изашао је из ресторана носећи своју ташну, оставивши зачуђеног Арпада за столом.

 

Касније то вече Арпад се пењао уз степенице Наталијине зграде. Насмејана фотографкиња отворила му је врата и позвала га у стан. Била је обучена у узану ролку, која је истицала њену фигуру.

Стан јој је у суштини био гарсоњера. Зидови су били украшени урамљеним црно-белим фотографијама, а полице испуњене плишаним играчкама и ретростварима попут видео касета и старих књига. Наталија узе плишаног зеца са полице и пружи га Арпаду.

– Помириши! – рече му она.

Арпад помириса зеца и истог момента кину. Извадио је папирне марамице из џепа, јер му је нос цурио. Требале су му чак две марамице да у потпуности обрише нос. Наталија се смејала.

– Шта је ово? Мирише на некакав цимет! – прокоментарисао је изненађено.

– То је прах за кијање. Добила сам га од пријатељице која прави парфеме кућне израде. Њен изум. Ставила сам мало на плишаног зеца да га испробам на теби. Ево, узми једну кесицу праха! Задржи је!

– Шта ће ми?!

– Ти си новинар – што више кијаш, више ћеш говорити истину!

– Хвала – рече збуњени Арпад, стави кесицу у новчаник и седе на кревет.

– Хоћеш ли вино? – упита га Наталија.

– Може.

Девојка насу две чаше вина и седе на кревет поред њега.

– Како је било на важном састанку?

– Сумануто, као твој прах за кијање. Неки човек ми је испричао нешто што је највероватније само измишљотина. Али бар сам сад овде – рече Арпад и крену да пољуби Наталију, која га заустави.

– Морамо озбиљно да поразговарамо! – рече му она.

– Зашто? – упита Арпад.

– Ето тако… Не желим да и даље будемо у ’кежуал’ вези – одговори.

– Хоћеш ли да прекинемо? – упита је он равнодушним тоном.

– Не, хоћу обавезу. Хоћу озбиљну везу! Обоје смо зрели људи. Ти имаш тридесет и једну годину, а ја тридесет. Обома нам је време да размишљамо да се скрасимо и обавежемо. Можда би требало и да размишљаш о томе да напустиш посао новинара и пређеш у односе са јавношћу. Имаш везе и контакте, а плата је много боља. Ја знам да ти имаш потенцијал за тако нешто!

– Мени је ’кежуал’, тј. слободна веза сасвим довољна. А сигурно нећу да напустим причање прича! – рече јој он сигурним тоном, иако збуњен изненадним развојем ситуације.

– Ја теби ништа не значим?

– Не, не ради се о теби, већ о мени – објасни он, покушавајући да се оправда.

– Марш напоље!

– Молим? – Арпад је био збуњен.

– Марш напоље, свињо мушка! – била је љута Наталија.

Он је хтео да избегне драму. Један минут касније спуштао се низ исте оне степенице, у сасвим другачијем расположењу од оног у којем се пењао.

 

Сутра око подне Арпад је био у згради Бановине, на потписивању уговора између Покрајине и „Јовановић биотек консалтингаˮ. Иако није веровао у калуђерову причу о клонирању праисторијског човека, радозналост је била јача од сумње. Хтео је да види Јована. Сâм је тражио од уредника да он прати тај догађај.

Када је потписивање било завршено, доктор Петар Јовановић, Јованов наводни брат, давао је изјаву за медије, заједно са неким покрајинским секретаром. Арпада то није претерано занимало – класична прича о будућности, унапређењу науке и томе слично. Дошао је само због коктела и Јована.

Коктел је био у високом холу зграде. Био је приређен и кетеринг. Око педесет званица и новинара шетало се холом ћаскајући, уз јело и пиће. Петар је био у центру пажње. Сви су хтели да причају са њим. Био је то мушкарац у средњим тридесетим. Мршав, привлачан, углађен, елоквентан, мало дуже косе, али озбиљно уређене. Обријан, са згодним лицем, обучен у скупо Зарино одело. Прави Швајцарац!

Одмах поред њега била је отмена старија жена, која га је држала испод руке. Била је обучена у елегантни бордо комплет, са истакнутим скупоценим накитом. Седа и кратко ошишана, старила је достојанствено. Деловала је озбиљно, а у исто време веома пријатно. Права дама! Арпад је схватио да је то била Марта, супруга покојног професора Јовановића.

Њега нису занимали њих двоје. Шетао се по холу покушавајући да проникне ко би могао да буде Јован. На крају, сетио се да „није страшно ако новинар нешто не зна, већ је страшно ако не зна кога може да пита”. Обратио се једном човеку из протокола, кога је од раније знао из Бановине, ко је брат доктора Јовановића, а овај му је дискретно скренуо пажњу на човека који је стајао одмах до кетеринга и незаинтересовано бирао шта ће да поједе.

Арпад му је полако пришао са стране.

Био је средње висине. Са дугом смеђом косом, везаном у коњски реп, и брадом. Носио је елегантни сиви сако преко обичне памучне црне мајице. Испод финих сивих панталона биле су упадљиве обичне беле спортске патике. Равнодушним, празним погледом прелазио је преко кифлица и мини-сендвича, држећи чашу вина у руци. Деловао је некако незграпно.

– Господин Јован Јовановић? – упитао га је Арпад.

Јован је само равнодушно зурио у новинара, као да својим ћутањем потврђује свој идентитет.

– Господине Јоване, само сам хтео да Вам честитам на потписивању – рече Арпад помало меким тоном, чисто да би започео разговор. На његово изненађење, Јован му овај пут одговори:

– А, да! Хвала. Честитке за успехе мог натпросечног брата углавном су све честитке које иначе добијам – одговори Јован, иронично се насмешивши, па испи до краја чашу вина.

– Да ли желите још једну чашу вина? Могу Вам је донети и узети ту празну – понуди Арпад, спазивши прилику да дође до узорка Јовановог ДНК.

И – успео је! Јован му је ноншалантно пружио чашу у руку.

Међутим, крајем ока Арпад је приметио да човек из протокола, који га је упутио ка Јовану, прича нешто са Петром и Мартом, показујући руком у Јовановом и његовом правцу. Петар и Марта, заједно са човеком из протокола, пођоше према њима.

– Добар дан, младићу!– јави се културно Марта Арпаду, а затим га упита: – Да ли је све у реду?

– Да, госпођо, само сам хтео да донесем још једну чашу вина господину Јовану – одговори он збуњено.

– Мислим да неће бити потребе за тим, моји синови и ја смо баш пошли – рече старија дама и даде знак главом Петру и човеку из протокола.

Петар поведе Јована напоље, а човек из протокола културно узе празну чашу Арпаду из руке. Оде његов узорак ДНК!

– Штета што журите, госпођо Марта – добаци Арпад.

– Да ли се познајемо? – упита га она проницљиво.

– Ја сам Арпад, новинар Новосадских новости, као и познаник Вашег старог пријатеља, доктора Павловића – рече он у журби, и у моменту зажали што је поменуо калуђера.

Марта се на тренутак видно узнемири када млади новинар помену доктора Павловића, али се брзо прибра и настави љубазно ћаскање:

– Ах, па то је дивно! Нисам га видела више од тридесет година! Како је он? Чула сам да се замонашио, да ли је то истина?

– Да, истина је. Сада је протојереј Атанасије – промрмља стидљиво Арпад.

– Баш лепо! Сигурно Вам је причао о времену када је радио са мојим покојним супругом и када смо његова покојна супруга и ја биле најбоље пријатељице? – упита она љубазно, али сугестивно – као да очекује тренутан и тачан одговор. Упркос својој изразитој уљудности, Марта је заправо била веома доминантна особа.

– Да, поменуо ми је нешто о томе – одговори кратко Арпад.

– Зашто не пођете са нама на кафу? Изнајмили смо велику кућу на неколико дана, али још нисмо имали ни једног госта. Можете да ми испричате више о томе како је доктор Павловић! Шта мислите? – рече Марта поново веома љубазно, али поново сугестивно.

Арпад није могао да је одбије. А није ни хтео. Сада му је прича старог калуђера деловала некако мање сулудо.

– Било би ми задовољство. Да ли ћемо сачекати Петра и Јована?

– Петар је већ одвезао Јована кући. Ви и ја идемо таксијем!

После непуних двадесет минута такси их је довезао до луксузне куће у елитном новосадском крају. Арпад је први изашао из аутомобила и отворио врата Марти. Она му се на томе љубазно захвалила и увела га је у кућу.

Ушли су у пространи дневни боравак. Марта је на брзину отишла да донесе кафу, док је млади новинар разгледао око себе. Соба је била опремљена раскошним намештајем и уметничким сликама. Али њему је привукла пажњу једна ствар – реплика фигуре прародитељке из Лепенског вира, која је била на полици са књигама.

У собу уђе и доктор Петар, носећи свеже цвеће, те га стави у вазу на столу. Затим се лежерно сагну и помириса га.

– Лепо цвеће – рече Арпад, да прекине тишину.

– Хвала – рече Петар, па настави: – Донео сам га из Цириха. Сам сам га одгајио. Хортикултура је мој хоби. У неку руку, веома је слична генетици.

У том тренутку Марта донесе три кафе и све троје седоше. Марта и Петар су седели заједно на софи, а Арпад се сместио у фотељу.

– Колико дуго познајете доктора Павловића? – упита Марта.

– Упознао сам га тек јуче – одговори јој Арпад. Марта настави:

– Сећам се његове покојне супруге. Била је веома племенита особа. Да ли Вам је доктор Павловић помињао мог покојног мужа?

– Рекао ми је да су заједно радили на неком пројекту за тадашњу југословенску владу – рече Арпад, на шта се Марта и Петар значајно погледаше, а затим брзо поново постадоше лежерни.

Арпад је сада заиста почињао да верује у калуђерову причу. Решио је да преокрене ситуацију, те да он поставља питања:

– Допада ми се она фигура на полици са књигама. То је прародитељка из Лепенског вира, зар не?

– Да, припадала је мом покојном мужу. Била му је то једна од омиљених ствари – рече Марта значајним, али уљудним тоном, па настави: – Представља фигуру мајке. Знате, праисторијска култура Лепенског вира била је матријархално друштво.

– То звучи интересантно! Питам се како су мушкарци пристали на то да живе у матријархалном друштву? – надовеза се Арпад, а госпођа Јовановић му одмах одговори.

– Заправо, вероватно веома лако. Пре неколико година Јован, Петар и ја посетили смо Кину. Тада смо, између осталог, обишли и језеро Лугу, на југозападу Кине. Око тог језера живи последње кинеско матријархално племе, Мосуо. Код њих је жена глава породице и власница породичне имовине. Немају брак попут нашег, већ практикују неку врсту слободнијег односа. Синови цео живот остају да живе у мајчиној кући, где одгајају децу својих сестара. Њихову децу одгајају мајке њихове деце са својом браћом. Сви цео живот живе у матичним породицама, које се настављају по женској линији – преко деце женске деце. Мајка је једини родитељ у породици. И сви делују јако срећно – и мушкарци и жене. Делују много срећније од нас.

– Интересантно! Често слушам приче о томе какав је патријархат, али никад раније нисам чуо какав је заправо матријархат. А где је Јован? – упита Арпад, на шта се Марта и Петар поново погледаше. Затим му удовица професора Јовановића одговори:

– Јован је имао нешто теже одрастање. Имао је проблема са понашањем, а помало и са зависношћу. Он и ја имали смо данас интерни договор да ће попити само једну чашу вина на коктелу. Зато сам морала да се умешам када сте Ви хтели да му донесете и другу. Замолила сам људе из протокола да обрате мало више пажње на њега. Надам се да то нисте погрешно схватили! Какав год да је, Јован је мој син једнако као и Петар, и ја их једнако волим! Без обзира на то шта Вам је доктор Павловић можда рекао.

– Опростите што прекидам – убаци се Петар, па додаде: – Мајка и ја сада имамо важан конференцијски разговор са Цирихом преко интернета, на који смо потпуно заборавили. Надам се да разумете. Хвала Вам што сте били гост у нашој кући.

 

Арпад се осећао избаченим, док је излазио на улицу. Записао је адресу куће и осмотрио околину. Прекопута је била трафика. Прешао је тамо.

– Добар дан! Могу ли да Вас питам нешто? – запита Арпад радницу на трафици, крупнију жену средњих година.

– Шта хоћеш?

– У овој кући прекопута последњих дана живи један момак са коњским репом. Да ли некад изађе напоље?

– Хоћеш ти нешто да купиш? – упита нељубазно жена из трафике.

– Не, само ми треба информација.

– Онда нешто купи! – била је упорна продавачица.

– Дајте ми цигарете, сто ес, било који.

Продавачица му наплати најскупље цигарете, па рече:

– Тај момак са репом и брадом изађе свако вече да се прошета у исто време.

– У које време? – питао ју је даље Арпад. Она је најпре ћутала, а онда га је погледала у очи и рекла:

– Хоћеш и упаљач? Имамо на акцији.

Арпад је био у неверици, али пристао је на игру.

– Може, узећу и упаљач, ако је већ на акцији.

– Свако вече у пола осам. Тада почиње моја омиљена емисија на радију, па сам запамтила време – рече она задовољно.

 

Касније тог поподнева отишао је у хотел у Петроварадину, да се нађе са калуђером. Чим је ушао у салон видео је оца Атанасија како седи и чита нешто са свог таблета, уз цигарету. Пришао му је и сео.

– Морам да признам да јуче нисам поверовао у Вашу причу. Али данас верујем. Упознао сам Јована и његову породицу. Били сте у праву. Марта и Петар га стварно држе на кратком ланцу. Они знају тајну Субјекта Адама 14.

– Да ли си узео узорак ДНК? – калуђер је био директан и нестрпљив.

– Успео сам да узмем чашу из које је Јован пио, али су ми је одузели.

– Како делује он, како изгледа? – наставио је старац са питањима.

– Као праисторијски човек у белим патикама. Не знам шта друго да Вам кажем. Његова мајка, тј. маћеха, можда га стварно воли.

– Наравно да га воли. Марта је увек била веома племенита жена. Ми ни не планирамо да јој га одузмемо. Ви у својој причи, ако не желите да реметите њихов породични живот, не морате ни да откријете Јованов идентитет. Само нам је потребан узорак његовог ДНК. Било каква Јованова телесна течност. Он је резултат научног експеримента. Мени је као научнику важно да потврдим да негде постоји жив праисторијски човек и да сазнам како се он разликује од модерног човека. Модеран човек је предмет мог интересовања, а праисторијски човек ми је само референца са којом могу да упоредим модерног човека – објасни стари калуђер.

– Шта бисте уопште урадили са његовом ДНК? Са чиме бисте је упоредили?– упита га Арпад.

– Нисам планирао то да Вам кажем, али пошто сте се већ толико уплели… Посмртни остаци нултог субјекта, оригиналног праисторијског човека од пре девет хиљада година, из чије смо коштане сржи клонирали Јована, сахрањени су у крипти испод мог манастира, у тајном гробу.

– Праисторијски човек, сахрањен у крипти испод манастира на Фрушкој гори?!

– Зар то није поента религије? Саградити храм изнад човековог гроба и веровати да човек из гроба поново живи, као неки други човек. Људи погрешно мисле да се религија бави Богом. Религија се бави човеком – казао је калуђер.

– Ја потичем из католичке породице, која никад није била претерано религиозна. Не знам шта да Вам кажем – збуњено рече Арпад, на шта му калуђер одговори:

– Није битно! Битно је да знате шта и зашто хоћете да урадите на овом свету.

– Хоћу да испричам важну причу!

– То није довољно! Морате знати и зашто хоћете да је испричате. Пробајте да дођете до Јовановог ДНК, ако можете. Запамтите, било која телесна течност ће послужити!

 

Касније те вечери, негде пре пола седам, Арпад је стајао код оне трафике прекопута резиденције Јовановића. Носио је капуљачу и пушио у мраку цигарете које је раније тог дана купио. После непуна два минута видео је Јована како излази напоље. Носио је исте оне беле патике и тамно плаву тренерку. Арпад је бацио и згазио цигарету, те кренуо према Јовану, с планом да му укратко објасни ситуацију и пита га за узорак пљувачке.

– Јоване! – пришао му је Арпад. Али реакција момка са коњским репом није била онаква какву је новинар очекивао.

– Ви сте онај новинар! Мама и брат су ми рекли да не причам са Вама! – рече Јован, окрену се и уђе назад у кућу.

 

Сутра ујутро Арпада је пробудила порука на телефону, од његовог уредника: „Дођи на озбиљан разговор, што пре!”

Сат времена касније Арпад је ушао у уредникову канцеларију, малу просторију замагљену од дуванског дима, затрпану папирима. Уредник је седео за столом. Био је то дебео и висок човек средњих година, са наочарима, седом косом и дугом седом брадом, која је почела да жути од дуванског дима. Глас му је био изненађујуће пискав, скоро као дечји. Сасвим другачији од тога како би неко замишљао глас човека његових габарита!

– Звали су ме касно синоћ из Покрајинског секретаријата за здравство да ми се пожале на то да прогањаш породицу њиховог новог партнера из Цириха – рече му уредник.

– Пратим причу! – одговори млади новинар.

– Па шта?! Прати другу причу!

– Ово је важна прича!

– Приче нису важне. Важан је новац који добијамо од Покрајине преко пројеката, конкурсā и уговорā о техничкој сарадњи. То сигурно нећемо да угрозимо због једне приче!

– А наш интегритет?! – упита га младић.

Уредник је неко време само ћутао, а онда поче да се гласно смеје. Када је завршио са смехом, рече Арпаду:

– Сви имамо своју цену, дечко. Ти само то још не знаш, јер си небитан, па се још нико није понудио да те купи. Престани да прогањаш породицу тог швајцарског доктора! Ако још једном приђеш било ком од њих, добићеш отказ! Данас ћеш пратити пијацу. Доба је године када се кисели купус и прави зимница. То је прича за тебе! – закључи уредник разговор, задовољним пискавим гласом.

Арпад је из уредникове канцеларије изашао незадовољан. Док је одлазио, на степеништу зграде налетео је на Наталију и Владу, који су се држали за руке. Погледао их је запрепашћено. Наталија постиђено спусти поглед и даде знак Влади да је остави насамо са Арпадом.

– Мислио сам да је он јако патријархалан за тебе! – рече јој Арпад иронично.

– Имам тридесет година и време ми је да се скрасим. Потребан ми је мушкарац који хоће да ми се обавеже. Ти си ми био први избор, али испао си мушка свиња – рече му Наталија љутито и оде у редакцију.

Арпад је наставио да силази низ степенице смешкајући се. Покушао је да замисли како Наталија одгаја децу која изгледају као и Влада. А онда се тргнуо и у моменту повикао:

– То! То је то! Схватио сам!

Извадио је телефон и преко интернета, на белим странама, пронашао је број телефона резиденције Јовановића, чију је адресу раније записао.

– Хало! Да, ја сам. Да, рекао ми је уредник… Нема везе. Док имам добру причу могу пронаћи посао било где. А причу свакако имам. Хајде да се нађемо да разговарамо. За Вас не би било добро да ме одбијете. Има једна кафана у Петроварадину, чим пређете Варадинску дугу. Објаснићу Вам где је…

 

Пола сата касније Арпад је седео у истој кафани у којој се два дана раније први пут срео са јеромонахом Атанасијем. На столу је поново био букет свежег цвећа. Пио је капућино и пушио, а био је ту и други капућино за особу коју је Арпад чекао. Из размишљања га је тргнуо познати глас:

– Господине Арпаде!

Окренуо се и понудио свом госту да седне за сто.

– Већ сам Вам наручио капућино, Петре. Овде праве јако добар!

– Хвала – рече доктор Петар Јовановић, не претерано одушевљено, и седе за сто прекопута новинара.

– Такође, у овој кафани на свим столовима држе свеже цвеће, мада има неки јако чудан мирис – рече Арпад, сугестивно показујући на вазу испред себе.

Петар се нагну да помирише цвеће, а онда одједном поче да кија. И нос му процури. Обрисао је нос и осврнуо се, да види где ће да баци папирну марамицу.

– Само оставите марамицу на сто, конобар ће је покупити и бацити – рече му Арпад.

– То цвеће стварно има чудан мирис! Као да мирише на цимет – рече Петар, остављајући марамицу на сто, па онда се обрати Арпаду:

– Надам се да Вам нисмо изазвали пуно невоља, али морате да разумете да је моја породица јако узнемирена због Вашег претераног интересовања за мог брата. Шта је то важно што сте хтели да ми кажете?

– Када сам седео овде пре два дана са оцем Атанасијем, то јест доктором Павловићем, рекао је једну ствар, коју тада нисам разумео: да је његова потрага у ствари потрага за знањем о нама самима. Сада то разумем, јер сам данас схватио нешто важно о самом себи.

– Шта би то могло бити? – упита га Петар љубазно, у маниру правог Швајцарца.

– Схватио сам да сам ја заправо матријархалан! – рече Арпад, на шта се Петар симпатично насмеја.

– Матријархални сте?!

– Да. Видите, ја сам хетеросексуалан мушкарац. Ја само желим да будем са женом, али немам никакву природну, тј. урођену жељу да будем у било каквој обавезујућој вези са њом. Ако бисмо сви ми хетеросексуални мушкарци одбили то што нам није природно, релативно брзо би настао матријархат, као код оног кинеског племена о којем је говорила Ваша мајка. Сва деца би се рађала из слободних веза и остајала у својим матичним породицама. Мајка би била једини родитељ у породици, а породица би се настављала по женској линији, односно кроз децу женске деце, јер би деца мушке деце просто остајала у другим породицама. Мушкарци не би били ни у каквој обавези према женама са којима имају секс, као ни према својој деци, која су им породица по мушкој линији – већ само према својим матичним породицама и према деци својих сестара, која су им породица по женској линији. У патријархату смо због своје природне сексуалности означени као мушке свиње. Али у матријархату се наша сексуалност уклапа као део слагалице који недостаје. То ми је сада јасно, као што ми је јасно да су два и два четири.

– Интересантно! Можда треба да тражимо од жена да нас ослободе окова патријархата и одустану од тога да нас држе у обавези преко секса? – предложи Петар у шали.

– Ако је за веровати Вашој мајци, онда бисмо сви били много срећнији. Али постоји ту још нешто! – настави Арпад озбиљно: – У матријархату, где је секс слободнији, преносе се гени који су први избор за преношење, док се код нас, модерних патријархалних људи, преносе они гени чији су носиоци пристали на то да плате да их преносе обавезом према жени. А то су већином гени који су други избор. Шта Ви мислите о томе, као један од водећих европских генетичара?

– Сасвим солидна претпоставка за једног лаика. Свака част! – рече Петар уљудно, након кратког размишљања.

– Што практично значи да би матријархалан праисторијски човек из Лепенског вира – који је рођен након што су се на њега генерацијама преносили гени који су били први избор – заправо био натпросечан у односу на модерне људе – који су рођени након што су се на њих генерацијама преносили гени који су били други избор. Зато је прича о праисторијском човеку важна да се исприча, јер је то прича о томе шта смо ми у односу на њега! – исприча Арпад Петру, гледајући га продорно.

Петар се ућутао и уозбиљио.

– Зашто не пијете свој капућино, чекате да се охлади? – питао га је новинар загонетно.

Петар је неко време и даље ћутао, а затим је озбиљним тоном одговорио на Арпадово питање:

– Не пијем капућино зато што нисам толерантан на лактозу. Али Ви то већ знате, зар не?

– Да, знам. Професор Јовановић преварио је калуђера тиме што је Вас – Субјекта Адама 14 – назвао Петар, по свом оцу. А свом биолошком сину дао је име Јован, неутрално име за човека.

Петар је још неколико секунди ћутао, па се поново обратио Арпаду:

– Честитам! Ни Ви нисте сасвим просечни! Има мало праисторијског човека и у Вама… Доктор Павловић је добро одабрао агента преко којег ће да ме пронађе. Али ипак… Ми смо, на крају крајева, цивилизовани људи. И сигурно се можемо договорити. Реците ми, колико тражите да заборавите на ту причу? Колика је Ваша цена?

Арпад се загонетно нагнуо према уозбиљеном Петру, да му нешто каже. А затим је хитрим покретом руке са стола зграбио папирну марамицу у коју је Петар истресао сав садржај својих синуса!

Брзо је устао са столице и истрчао из кафане, не осврћући се на Петрову понуду.