У срцу сурове пустиње Јордана налази се Петра, магични град из давнина. Тај град самом својом појавом, без икаквих речи или великих идеологија, поручује да је ту некад живео цивилизован народ, који је своје богатство, знање, уметност и људски потенцијал буквално уклесао у камен за сва времена; те тиме подигао вечни споменик лепоти, не само за себе, већ и за све оне који пронађу пут до тог скривеног места у пустињи.

Петру сам посетио радећи као фотограф на крузеру Корална Принцеза. Моје путовање започело је у Акаби, лучком граду у Јордану. Током два сата вожње аутобусом посматрао сам бескрајну празнину пустиње. Тек повремено бих кроз прозор видео понеко насеље са равним крововима и паркираним аутомобилима, али без много људи на улици. Између насеља могу се срести стада коза и оваца, које чувају деца заједно са одраслима.

После неког времена скренули смо са обичног пута кроз пустињу, који одише призорима тешког и неудобног свакодневног живота, на “Краљев пут” (енглески: King’s way), стари пут који је у давна времена повезивао неколико пустињских краљевсава. И у модерно доба, Краљев пут једини је начин да се дође до чаробног града Петре, коју – према подацима доступним на интернету – неки још зову и “Ружин град”, јер боја стене у којој је исклесана подсећа на боју руже.

Вожња аутобусом завршила се у модерном граду Петри, који углавном живи од туризма, јер је древна Петра у врху сезоне претрпана туристима. У 2019. години Петру је посетило више од милион туриста. У модерном граду подигнут је комплекс са музејом, хотелом и безбројним продавницама сувенира.

Када се прође рампа за улаз у хиљадугодишњи град, прво се нешто мање од километра пешачи кроз долину Вади Муса. Ту се срећу колоне туриста, који иду у оба правца – ка Петри и назад. Али ту се срећу и први предузимљиви локалци, који нуде разне услуге за бакшиш подложан цењкању. Пре улаза у сам град најчешће нуде коње, магарце, мазге и камиле, које туристи могу да јашу до града, јер је ходање по пустињском сунцу доста тешко. У долини Вади Муса почињу да се назиру и прве грађевине исклесане у стени, попут гробнице на фотографији испод.

Пут се затим наставља кроз узани кањон дугачак нешто више од једног километра. По високим зидовима кањона може се схватити то, да је Петра заправо била добро сакривена у пустињи, те ју је могао пронаћи само онај, ко је тачно знао где је. Западном свету била је непозната до 1812. године, када ју је открио швајцарски путник, географ и оријенталиста Јохан Лудвиг Буркхард.

Петру су у трећем веку пре нове ере основали Набатејци, арапски номадски народ. Они су се углавном бавили трговином и своје богатство уложили су у овај град, који је постао престоница њиховог краљевства и значајан регионални трговачки центар. Ово место у планинама јужног Јордана им је одговарало, зато што су као номадски народ навикли да живе у пустињи и знали су како да се на таквом терену одбране од непријатеља.

Осим у трговини били су вешти у сакупљању кишнице, пољопривреди и клесању камена. Захваљујући томе Петра је свој врхунац доживела у првом веку нове ере, када је њена популација достигла двадесет хиљада људи. Касније је постала римска провинција. Временом почела је да губи на значају као трговачка рута, јер су за трговину почели да се користе поморски путеви, а град је погодио и земљотрес 363. године, који је уништио многе грађевине. До раног исламског доба, Петра је већ била напуштена.

Ипак, на свом врхунцу град је био под утицајем различитих култура, пре свих грчке и римске цивилизације, што се може видети по изгледу ризнице, најпознатије грађевине у Петри – која је приказана на насловној фотографији. На тај начин пустињски народ Набатејци потврдили су то, да велике и развијене цивилизације чувају своју особеност, али и радо прихватају оно што је добро из других култура.

Ризница је прва значајна грађевина која се указује посетиоцима који прођу кроз узани кањон. То место привлачи највећи број туриста. Они се масовно окупљају пред том велелепном грађевином, која је некад чувала набатејско богатство стечено трговином. Та грађевина такође је позната и по појављивању у трећем наставку филмова о Индијани Џонсу.

Да би се ризница што боље видела, потребно је попети се на вишу тачку, јер до места са којих се најбоље види, често се пење тешким и опасним путем. И ту поново своју сврху проналазе предузимљиви локалци, који ће за напојницу повести туристе узаним стримим путем преко једва стабилног камења до једне стене на висини.

На врху стене изнад ризнице, на поду су прострти ћилими, а посетиоцима који су платили напојницу служи се свеже скувани чај. Иако нисам неки познавалац чаја, донекле јесам познавалац необичних места, а та стена свакако јесте најнеобичније место на којем сам пио чај.

Међутим, најбоља ствар на том месту јесте то, што сам се ту нашао у друштву необичних људи – оних који су спремни на додатни ризик и напор, јер хоће нешто више од обичних туриста, који остају доле у гомили заједно са камилама, коњима, магарцима и мазгама. Ту сам упознао и Ракама Хатима Салмана, домаћина који ту дочекује госте.

-Немамо ничију дозволу да будемо на овом месту, али свеједно, оно је познато и пуно људи долази овде. Долазе чак и да би се венчали на овој стени. Волимо ово место (Петру), које нам је остало од наших предака и срећни смо што смо ту. Ту смо рођени и ту ћемо умрети – рекао ми је Ракам.

Нажалост, за туру кроз цео древни град нисам имао времена, јер се Петра простире на чак 264 квадратна километра. Да би се пажљиво разгледале све њене знаменитости потребно је бар неколико дана. А да би се проникло у њене најдубље тајне, вероватно је потребно више од једног просечног људског живота.

Фотографије и текст: Милош Павков