То је некад била њихова земља, а сада су неки од њих изопштени из друштва на земљи својих предака. У тој констатацији нема места препоједностављенм наративима о колонијализму из прошлости. У модерној либералној држави као што је Аустралија, Абориџини који успеју да се уклопе у систем и начин живота “белог човека” имају заштићена права, добре прилике за запослење и добар животни стандард. Али не успевају сви да се уклопе у то и онда постају они људи, које када сретнете на улици избегавате да их гледате у очи.

Верујем да сам најбољи увид у живот староседелаца аустралијског континента добио сасвим случајно, пре неколико месеци у Бруму, у Западној Аустралији, где сам дошао радећи као фотограф на крузеру Корална Принцеза. Тада сам у самопослузи видео две абориџинске жене и једну девојчицу у куповини. Гурале су пуна колица робе, што је показивало да нису угрожене сиромаштвом. Али све три су кроз самопослугу ишле босе. Ако особа иде без обуће на јавном месту као што је самопослуга, а има новца да се накупује разне робе, могу само да нагађам да разлог томе јесте то, што се тако боље осећа. Односно, зато што јој је то на неки начин природније.

У питању су људи, које је модерани свет у својој екпанзији затекао прилично неспремне на посао од осам сати на дан и живљење у неком другачијем формату од оног у којем су живели њихови претци. Бројни су примери оних староседелаца који су се у такав начин живота уклопили. На истој улици на којој се могу видети староседеоци који просе, могу се видети и они који возе модерне аутомобиле и гурају колица са децом, обучени у лепу маркирану одећу. Ипак, они који се нису снашли у свету “белог човека” привлаче више пажње и њихову причу је теже разумети.

Пре свега, то су углавном веома пристојни људи, са којима се лако може ући у разговор. Човек на слици испод зове се Чарлс Гилберт. Упознао сам га овог месеца у Бруму. Запао ми је за око, јер је седео на клупи у поцепаној мајци и пушио замотану цигарету. Након што сам га фотографисао, сео сам поред њега на клупу и питао га за крокодиле, којих око тог градића има много, чисто да покренем разговор.

“Крокодили живе тамо, на оној страни” – рекао је хладнокрвно, показујући руком у тачно одређеном правцу. Такав брз и прецизан одговр прилично ме је затекао, јер сам стекао утисак, да су за њега крокодили сасвим нормална појава, практично део свакодневног живота. Реч по реч, прешао сам на ствар и питао га оно што ме је стварно занимало, о животу староседелаца у том делу Аустралије.

-За стаоседеоце има посла. Углавном гаје стоку и терају је са коњима, као каубоји. Ја сам био ватрогасац, а сада сам у пензији. Док нисам дошао у Брум, обишао сам целу Аустралију – испричао ми је Чарлс.

Истог дана срео сам и Мајкла, са фотографија испод. Рекао ми је укратко да је у инвалидској пензији и да је задовољан својим животом у Бруму.

Коначно, правог човека са маргине, упознао сам тек коју недељу касније у Дарвину, у Северним Територијама. Док сам седео на клупи у центру града и пио кафу, пришао ми је један младић староседелачког порекла и затражио цигарету. Након што сам му дао цигарету, сео је на клупу поред мене и ушли смо у опуштен разговор.

Зове се Метју. Када сам му рекао да радим на крузеру, питао ме је да га поведем са собом, али сам му објаснио да то није могуће. Метју не може да пронађе посао у малом граду као што је Дарвин, посебно јер се тај град налази у веома слабо насељеном подручју северне Аустралије. Раније је радио на грађевини, а како је рекао, био је и у затвору због крађе. Ипак, деловао је сасвим безопасно и простодушно. Није пропустио прилику да ми каже да воли рок, кантри и реп музику. Такође ме је замолио да му купим алкохол, што сам културно одбио. Метју је приказан на фотографији испод.

Ако питате беле Аустралијанце на улици о Абориџинима, углавном ће вам рећи укратко да се они нису уклопили у њихов начин живота и да често имају проблема са алкохолом, што Метјуова прича на први утисак и потврђује. Међутим, Аустралијанци не желе да разговарају пуно о тој теми, а свакако вам неће дозволити да их фотографишете и цитирате на свом блогу.

Један од разлога за то, вероватно јесу бројни масакри абориџинског становништва, које су у прошлости починили европски колонисти. Према подацима доступним на интернету, последњи већи масакр десио се управо у Северним Територијама 1928. године, када је неколико стотина староседелаца убијено у одмазди за убиство једног трапера.

Међутим, без обзира на прошлост и трауме које је она оставила, Аустралија је данас просперитетна држава, која пружа једнаке шансе, староседеоцима, потомцима колониста, и имигрантима који долазе из различитих делова света. На питање како ће се ко уклопити у њен систем не постоји једноставан одговор. Улогу у томе, осим сећања на стари начин живота староседелаца, свакако игра и индивидуално искуство, које сваког човека одређује кроз живот, вероватно више него било шта друго.

Фотографије и текст: Милош Павков