Белфаст, главни град Северне Ирске, развио се последњих деценија у перспективан град у којем се добро живи, захваљујући смиривању бурне прошлости обележене сукобом северно ирских католика и протестаната. Иако је сећање на ту мрачну прошлост још присутно, обични људи су ти који су решили да наставе даље и трансформисали свој град у боље место.

Белфаст сам посетио радећи као фотограф на крузеру Корална Принцеза. Моја тура почела је од градске куће (на насловној фотографији), што је и логично – јер је она најпознатија грађевина у Белфасту и једна од главних туристичких атракција тог града. Велелепна архитектура викторијанског периода крунисана је спомеником краљици Викторији Хановерској испред самог улаза у здање (фотографија испод).

То је донекле и логично, јер важност викторијанске ере за Белфаст је неизмерна. Тада се он развио у индустријски центар, пре свега захваљујући производњи текстила и бродоградњи. То је подстрекло долазак људи из унутрашњости Ирске, те је Белфаст коначно добио статус града 1888. године. У том граду је саграђен и чувени брод Титаник, што је један од заштитних знакова Белфаста, који има и музеј посвећен најпознатијем броду у историји.

Стара архитектура добро је очувана у ужем центру града, а живот по тмурном и кишном британском времену неоптерећено се одвија на мирним улицама, у пабовима и тржним центрима, што на посетиоца оставља дојам једног културног и модерног европског града.

Ипак, Белфаст је пре свега град који је створила радничка класа. Те да бих осетио прави пулс града, отишао сам до Пијаце Светог Ђорђа (енглски: “St George’s Market”), да бих видео аутентичне ирске производе и срео се самосталним занатлијама, који ту продају своје радове. Јер ти вешти радници, који су своју судбину узели у своје руке, не само да су један су од главних покретача друштва, већ су и обични људи са улице. Они најбоље знају како неки град дише.

Након што ме је на улазу у пијацу дочекао јак мирис свеже морске рибе, прошао сам кроз неколико тезги и већ сам пронашао оно што сам тражио. Један за другим ређали су се штандови са украсима за кућу, уметничким слкама и качкетима као из серије Пики блајндерс.

Коначно, привукла ме је једна тезга са фотографијама ирских пејзажа одштампаних у великом формату. Ту сам упознао фотографа Иана Газарда, који је трансформацију Белфаста у боље место за живот успео да искористи за развијање сопственог посла.

-И раније сам се бавио фотографијом и штампом, а посебно волим да радим напољу, те сам развио добар посао од штампања и продаје својих фотографија. Ова пијаца порасла је за последњих дванаест година, мада је било тешко за време пандемије Ковида 19. Изашли смо из мрачног доба и грађанског рата. Сада живимо у космополитском времену и Белфаст је процветао. То је велика промена, до које је дошло јер је народ био уморан од бомби и политичара. Обични људи су заправо били ти који су радо прихватили мир – испричао ми је Иан.

Подсећања ради, конфликт у Северној Ирској трајао је од касних шездесетих година прошлог века до 1998. године. Разлог је био тај, што су лојалисти – иначе претежно протестанти, хтели да Северна Ирска остане део Уједињеног краљевства, док су ирски националисти, претежно католици, хтели да та држава постане део уједињене Ирске. Иако се тај конфликт сматра меким ратом, обележили су га уличне демонстрације, деловање паравојних група попут Ирске републиканске армије, а изнад свега кампања подметања бомби. У сукобима је током тридесетак година погинуло око три и по хиљаде људи, а Белфаст је био у самом центру конфликта.

Ипак, изгледа да су жеља за миром и здрав разум обичних људи превладали над политичким поделама, те је Белфаст данас заиста један леп град за посетити на један дан и попиту пиво у неком локалном пабу. То је доказ да су обични људи ти, који кроје своју судбину – на боље, или горе.

Фотографије и текст: Милош Павков