Доверски замак, један од најзначајнихих енглеских средњовековних замкова, одлично је очуван и до најситнијих детаља приказује посетиоцима свакодневицу живота у средњовековном утврђењу, захваљујући бризи коју организације које управљају културним наслеђем придају његовом очувању, али и раде на томе, да то наслеђе приближе гостима.

Средњевековну тврђаву у Доверу посетио сам крајем овог месеца радећи као фотограф на крузеру Корална принцеза. Пушећи прву јутарњу цигарету на палуби, видео сам зидове старог замка на чувеним белим литицама Довера и знао сам то, да ће они бити моја дестинација тог дана.

Место на којем је подигнуто утврђење одувек је било од стратешког значаја. Код Довера је најмања раздаљина између енглеске обале и континенталне Европе, са друге стране канала. Зато је тај лучки градић у Кенту одувек био кључан за све потенцијалне освајаче са континента.

Брдо на којем је саграђен данашњи замак било је насељено још у гвоздено доба. Касније, када су Римљани освојили делове Британије, увидели су значај тог положаја, о чему сведоче остаци једног од два светионика, који је временом постао звоник старе саксонске цркве (фотографија испод).

Замак је почео да поприма данашњи изглед тек крајем дванаестог века, тачније од од 1179. до 1188. године, када је енглески краљ Хенри Други Плантагент уложио право мало богатство у његову изградњу. Ипак, значајни догађаји одиграли су се нешто више од сто година раније, након што је Вилијем, војвода од Нормандије – познатији као Вилијем Освајач, покорио Енглеску и подвргао је владавини Нормана.

Нормани су били потомци скандинавских Викинга, који су населили север Француске и прихватили хришћанство, француски језик и континентални начин живота. Сама реч “Норман” значи човек са севера. Осим што су били ратоборни, Нормани су били и веома интелигентни и прилагодљиви, те су веома брзо увидели значај замка и коњице. Популарни историчар Мајк Лодс у једном документарцу посвећеном управо доверском утврђењу упоредио је средњовековни замак са носачем авиона. Исто као што су главна ударна сила носача авиона летелице које се налазе на њему, тако су и коњаници – односно витезови, главно оружје замка, преко којег утврђење успоставља контролу над неком територијом.

Нормани су управо то искористили, како би успоставили контролу над покореном Енглеском – градили су замкове. Променили су саму природу и схватање утврђења. Пре њих замкови су били места у којима се налазила искључиво војска и у која би се обични људи склањали за време ратова и кризних ситуација. Нормани су претворили замак у место за становање и током мирних времена, те су се око замака често развијала насеља. Племићи који су живели иза високих зидова тврђава, успостављали су поредак и пружали заштиту, што је омугућавало даљи развој тих насеља.

Практично – ти потомци скандинавских Викинга, који су се прилагодили континталном европском животу за свега неколико генерација, створили су средњи век какав углавном замишљамо. Вилијем Освајач подигао је првобитни замак у Доверу, али његови остаци нису сачувани. Доверска тврђава додатно је модернизована у време Наполеонових ратова, као и у двадесетом веку током светских ратова. Посетиоци замка могу да оду на туру кроз тунеле из Другог светског рата, међутим у тим тунелима није дозвољено снимање и фотографисање – те сам ту туру прескочио и пошао право према главној кули замка коју је подигао Хенри Други.

Најфасцинантније на том месту јесте то, што је веома реалистично приказан свакодневни живот у средњовековном замку. Пут води кроз собу са престолом, преко спаваћих соба за господара замка и његове госте, до крова замка, одакле се простире поглед на канал и градић Довер. Могу се видети и оружарнице, велика трпезарија, пекара и кухиња. Просторије су толико детаљно уређене, да кревети имају чисту постељину, а у кухињи су припремљена дрва за ватру.

Све то посетиоцу даје осећај да се налази у нечијем дому, што и јесте карактеристика норманског замка.

Бригу о Доверском замку преузела је добротворна организација Енгеско наслеђе (English Heritage). Та организација у свом портфолију има око четирсто објеката од историјског значаја – од Стоунхенџа, до бункера из Хладног рата. Све локације су и даље у јавном власништву, а не у власништву организације. Њени запослени и волонтери брину се о конзервацији и одржавању тих места. Истовремено се труде да локације приближе посетиоцима кроз реалистично искуство, што – према подацима доступним на интернету – Енглеском наслеђу доноси годишњи профит који се мери десетинама милиона британских фунти. Улаз у Доверски замак се наравно плаћа.

То показује да пословни интерес и брига о културно-историјском наслеђу, као и о његовом приближавању обичним људима, у развијеним и уређеним земљама веома успешно иду руку под руку.

Фотографије и текст: Милош Павков