ФОТО: Живот инуитског села на Гренланду запечаћен природом севера

Људи инуитског порекла на Гренланду навикли су на тежак живот, брзо одрастање и одвојеност од остатка света, јер живе у изолованим малим местима у хладној северној клими, окружени само голом и суровом природом. Али посетивши Нанорталик, једно од тих хладних гренландских села, схватио сам да они са лакоћом прихватају свој начин живота.

Прилику за посету гренладском селу добио сам радећи као фотограф на крузеру Корална Принцеза. Упркос томе што је то било почетком августа, практично у сред лета, време је било довољно хладно, да је тешко било остати дуго напољу без јакне, капе и рукавица. Тмуран дан био је употпуњен маглом, која се спуштала са околних планина, чији се врхови нису могли видети од ње.

Одмах по силаску са дока, ту међу једноставним рибарским чамцима извученим на обалу, био је одбор за дочек туриста са крузера – један старији Инуит који је свирао акустичну гитару и певао; као и жена инуитског порекла, која је на једноставној дрвеној палети продавала аквареле које је насликао њен син (фотографија испод). Она се зове Ани Доруиа и од рођења живи у Нанорталику, који тренутно има мање од хиљаду двеста становника.

-Студирала сам музику и језике на Универзитету у Сисимиуту, такође на Гренланду, па сам се вратила у Нанорталик. Волим свој живот овде. За нас који смо ту одрасли, то није тежак живот – испричала ми је Ани.

Гренланд је највеће острво на свету и аутономна територија Данске. Географски се налази у Северној Америци и већину становништва чине људи који себе зову Инуит (реч „Инуит“ је у множини), често познати и као Ескими. Сви становници Гренланда грађани су Данске и Европске уније.

Пресудан утицај на живот локалних људи имају природа севера и близина мора. То се може видети и по акварелима Аниног сина, на којима су приказани пејзажи, китови и поларна светлост (фотографија испод).

Становници Нанорталика поздрављају госте са крузера машући аустралијским заставама, јер већина туриста са Коралне Принцезе јесу Аустралијанци.

Природа и пејзажи, допуњени једноставним кућама разних боја, овде су заиста запањујући, чак и по тмурном дану. Боје кућа нису само украс већ имају и практичну сврху. На пример, једина жута кућа у селу је докторова кућа, те захваљујући боји лако могу да је пронађу када им треба медицинска помоћ.

Ипак, природа овде није само украс, већ извор живота и главна окосница локалне економије. На путу кроз главну улицу, иначе једину асфалтирану улицу у селу (фотографија изнад), наишао сам на малу продавницу рибе у којој сам упознао Ендија Петрушина, продавца рибе који је такође рођен у том селу, иако је једно време живео и у континенталној Данској. Од њега сам чуо да су главни послови у Нанорталику лов на фоке, риболов, лов на китове и рад у локалној фабрици за прераду рибе.

-Понекад се лове и поларни медведи, мада је за лов на медведе потребна посебна дозвола. Пре недељу дана један поларни медвед виђен је ту на планини близу села. Још док сам био мали научио сам да пецам, запалим ватру, кувам у природи и ловим са пушком. Овај дечак поред мене зове се Ерли и пре две године убио је своју прву фоку, погодивши је у главу из пушке – рекао ми је Енди показујући на дечака од неких осам или девет година, који се затекао у радњи.

Енди и дечак Ерли приказани су на фотографији изнад. Испред њих на тезги су неколико локалних производа. Лево је морска риба, а бордо црвено месо десно је месо фоке. Поред њега се налазе кантице са фокином машћу.

Током своје кратке посете Нанорталику нисам пронашао задовољавајући одговор како локални људи истрајавају да живе у том малом хладном гренладском селу. Чак се и враћају у њега, након што су неко време студирали, или живели на неком другом месту. Могу смо да нагађам, да човек који одраста у тим суровим условима, мора што раније да прихвати свој лични пут – било као ловац на фоке, или као сликар пејзажа.