Моаи, џиновске статуе са Ускршњег острва, важе за највећу туристичку атракцију јужног Пацифика. Али они су много више од тога. Те скулптуре монументални су остаци једне микро културе. Иако је дуго била изолована од остатка света, та култура је захваљујући туризму, рестаурацији и глобалној препознатљивости моаија постала неизоставан део светске баштине. Иронично, управо масовна продукција статуа довела је до пропасти цивилизацију која их је створила.

Ускршње острво посетио сам почетком септембра, радећи као фотограф на крузеру Корална Принцеза. Иако припада Чилеу, од давнина га насељавају Полинежани. Има нешто мање од четири хиљаде становника, а већина њих живе у Ханга Рои, једином градићу на острву. Свој назив острво дугује чињеници, да га је холандски истраживач Јакоб Рогевин открио на Ускрс 1722. године.

Одмах по изласку у луку у Ханга Рои, дочекала ме је атмосфера карактеристична за јужни Пацифик. Локални људи обучени у традиционална одела продавали су сувенире и свирали егзотичну музику, јер већина острвљана живи управо од туризма. Иако је падала киша, егзотика тропског острва могла се осетити у ваздуху.

Из луке сам кренуо на организовану туру, на којој сам упознао водича Бруна Рохаса. Он води туре на Ускршњем острву од 2016. године, а за време пандемије корона вируса – када се туризам практично угасио, преживео је захваљујући томе што је научио да пеца туне. Врло брзо схватио сам да тај Чилеанац јако добро познаје острвску културу, вероватно захваљујући и чињеници да је одрастао на том острву.

-Према усменој традицији, преци острвљана – који себе, као и острво, зову Рапа Нуи – дошли су овде давно са острва Хива, које је потонуло у океан. Краљ Хиве, или његов врач (према водичевој причи у питању је само један од њих двојице, али није јасно ко), имао је сан да ће Хива потонути. У том сну, идући према излазећем сунцу видео је ново острво, које је назвао „Очи у којима се огледа небо“. Затим се народ са Хиве преселио на Ускршње острво, верујући да је то острво из поменутог сна. Када су дошли ту, неки су почели да се баве риболовом и пољопривредом, а неки су научили да клешу џиновске статуе од вулканских стена – испричао је Бруно Рохас.

Како је објаснио, статуе су представљале везу са загробним животом, везу са заборављеним старим знањима и вештинама, као и претке. Сматрало се да тек када се на статуу ставе очи, она постаје жива слика претка и тек онда она има моћ.

Наша прва станица на поменутој тури била је једно реконструисано Рапа Нуи село, које је осим пар кућа и пољопривредних објеката имало и нешто попут светог места. Одмах уз обалу мора, оивечену оштрим вулканским стенама, налазио се један круг направљен од истих тих стена, а иза њега биле су срушене моаи статуе. Према Рохасовом објашњењу, у том кругу – изнад којег су се некад уздизале џиновске камене слике предака – причале су се старе приче и певале песме, јер се традиција – као што је већ поменуто – преносила усмено.

Међутим, у неком тренутку живот на острву постао је тежак и завладала је глад. Водич нам је испричао, да је разлог за глад био тај, што је производња моаија захтевала више радника, те су се острвљани превише размножили, па доступни природни ресурси нису више могли да им обезбеде довољно хране. Тада је дошло до колапса друштвеног система и острвљани су срушили све моаије. Веровало се то, да када су срушене те статуе више немају моћ.

Касније на локалитету Аху а Киви (фотографија изнад и насловна фотографија) видели смо прве усправне моаи статуе – тачније њих седам, подигнуте на једној платформи од вулканских стена. Према речима водича Бруна Рохаса, тих седам статуа прве су рестауриране статуе, након што су моаији давно срушени. Рестарурација статуа почела је 1945. године и од тада обновљена су укупно седамдесет три моаија. Само један од њих има и очи, док су сви остали моаији без очију. Њега смо видели касније на локалитету Тахаи, надомак Ханга Рое.

Према подацима са Википедије, моаији су могли достизати висину од десет метара и тежину од преко осамдесет тона, а прављени су између 1250 и 1500. године нове ере. И даље се не зна поуздано, како су из каменолома у којем су клесани преношени на различите локације на острву.

Фасцинанто је то, колико је једна изолована острвска култура достигла ниво да ствара монументална уметничка дела и обједини толико универзалних елемената – попут давања мистичних моћи статуама предака, те тиме стане раме уз раме са много познатијим културама. Али колапс друштва Рапа Нуи, показује и то, да су разум и тековине модерне цивилизације – попут контроле рађања – једнако битне као и древна традиција.

Фотографије и текст: Милош Павков