Субјекат Адам 14 (2025.)
– И шта се десило са том бебом? – упита Арпад са дозом цинизма у гласу, која се мешала са љубазношћу према старијем господину у мантији.
– Полако. Доћи ћемо и до тога. Зар Вас не занима прво кога смо клонирали?
– Неку познату личност, чије ће име ме запрепастити? Можда Тита? – изговори Арпад нове речи цинизма, уљудним, смиреним гласом.
– Ха, не! – насмеја се калуђер и повуче дим цигарете.
Вијање Божића (2025.)
Застао је и из џепа поново извукао разбијен телефон. Погледао је у њега, још једном се очајнички понадавши да ће прорадити ако га протресе или проба да упали. Узалуд. Остао је сам и одсечен од остатка света у том хладном белом паклу, чија се депресивна мртва равнина протезала у недоглед. Или бар – докле се могло видети у снежној олуји…
Све нејаснији трагови фијакера и коња које је пратио полако су нестајали у наносима снега. Бојао се да неће успети да стигне кући, на салаш, пре заласка сунца.
Главобоља (2024.)
– Бојим се! – прошапута.
– То је само тренутак страха. Када направиш корак преко ивице, остаје само узбуђење летења. Веруј ми – шапну јој он заводљивим гласом, преставши да јој персира. Џејн се прво премишљала, непун минут, а онда му одговори, тихим гласом стидљиве девојчице, такође без персирања:
– Мораћеш да ме гурнеш…
Како је то изговорила, тако је осетила Алмирову снажну и сигурну руку на својим леђима и – већ следећег тренутка је летела! У моменту је заборавила на породицу, посао трговкиње и све што је знала о себи! Као да је била нека друга жена, чији је живот – иако је трајао само један трен у поређењу са вечношћу – ипак био вредан живљења у том моменту.
Велики корални гребен (2023.)
– Где је Софи? – упита жена, ушавши без икаквог поздрава и готово рефлексно бацивши лименку у канту за смеће. Почела је да вади намирнице из кесе.
Одговора на њено питање није било, јер је човек, који је деловао као да ју је једва и приметио, само гледао у лаптоп испред себе.
– Семи, чујеш ли шта те питам?! – обрати му се жена мало озбиљнијим тоном, на тренутак преставши да вади намирнице из кесе.
– Извини, љубави… Загледао сам се у нешто. Можеш ли, молим те, да поновиш? – узврати човек.
Коначни пад (2022.)
„Алтернативни аеродром” – размишљао је. „То је само изговор. Вероватно је нешто отказало на авиону, или је нестало горива, само неће да нам кажу! Ово не делује као уобичајена ситуација!”
Посматрао је око себе. Други путници, углавном средовечни туристи, били су такође узнемирени. Стјуардесе су пролазиле кроз редове између седишта и разговарале са њима. Покушавао је да чује шта причају, али није могао, јер су биле далеко од њега. Ипак, јесте приметио њихов умирујући говор тела и гестикулацију.
Ноћ звери (2021.)
Боси човек у боксерицама поново је почео да се тресе у столици, као очајна животиња, која зна да је воде у кланицу. Столица се преврнула, а он је наставио да се беспомоћно копрца по поду.
Дијана је била ужаснута тим. Скренула је поглед са везаног убице и окренула се према Милени. Суза јој се сливала низ лице и једва се суздржавала да не заплаче.
Одело мртвог човека (2021.)
– Хеј, брате, дај неки динар! Молим те, брате!
Златко ноншалантно извади из џепа двадесет динара и поново пружи новац просјаку, који узе новац, па поче да виче:
– Само толико? Срам те било! Види какво одело имаш, види какву девојку шеташ, а мени само толико! Покварени човече! Такви као ти су проблем овог света!
Село утвара (2020.)
Емилија је схватила да сви у кафани прате њихов разговор.
– Не, нисам. Били смо у шумарку – рече Владимир.
– И видели смо неког старог човека, који је наводно чуо неке утваре – рече Емилија.
На помен утвара сви ућуташе и почеше да се међусобно гледају у очи. Чак и поп. А онда поново проговори старији човек са сламеним шеширом:
Змија из подземља (2020.)
Мирослав је извукао пиштољ. Држећи га уз лампу са мобилног телефона, полако је корачао напред, опрезним корацима. Јелена је осветљавала својом лампом Мирославов пут, али је стајала код скретања за Светле ходнике, заједно са осталима. Убрзо им је Мирослав изашао из вида; није се више видело ни његово светло са мобилног телефона. Вук, Јелена, Цеца, Стефани и Драганче са неизвесношћу су гледали напред. А онда…
Гласан пуцањ прекинуо је тишину! После две секунде, чуо се још један пуцањ! Сви су стајали као скамањени и ћутали. Могли су да чују откуцаје својих срца у тишини петроварадинског лавиринта... То је потрајало свега неколико секунди, али је њима деловало као вечност.
Милош Павков | Фотоблог 