Коначни пад

Кратке приче | Текст: Милош Павков (2020.) | Лектор: Наташа Радуловић Белобабић

Средовечни човек уредно зализане косе, обучен у јефтино пословно одело, држао се за своје седиште, престрављен, док су снажне ваздушне турбуленције тресле авион. Пилот је говорио нешто преко разгласа, на не баш савршеном енглеском језику. Човек је успео да разуме само то да ће због олује и ветра морати да слете на алтернативни аеродром.

Алтернативни аеродром” – размишљао је. То је само изговор. Вероватно је нешто отказало на авиону, или је нестало горива, само неће да нам кажу! Ово не делује као уобичајена ситуација!”

Посматрао је око себе. Други путници, углавном средовечни туристи, били су такође узнемирени. Стјуардесе су пролазиле кроз редове између седишта и разговарале са њима. Покушавао је да чује шта причају, али није могао, јер су биле далеко од њега. Ипак, јесте приметио њихов умирујући говор тела и гестикулацију.

Било му је јасно да оне само раде свој посао, иако вероватно не знају шта се дешава. Питао се: како то могу? Зар нису и оне људска бића, зар не осећају страх? Можда проживљавају последње тренутке својих живота, а понашају се као роботи! Просто спроводе протокол по ком их је компанија обучила да поступе у таквим ситуацијама. Шта ако паднемо? Шта ће остати иза живота тих жена? Само то да су до последњег тренутка биле послушне и радиле оно што се од њих очекивало, за пуко преживљавање… Зар је то живот?!

Турбуленције су се појачале. Авион се тресао толико да се то и гласно чуло, а не само осетило. Покоја путница би испустила тихи врисак; довољно тих да не узнемири друге путнике, а довољно гласан да искаже исконски људски страх. Страх од смрти, од престанка постојања. Било му је скоро смешно то потискивање престрављености и других осећања, зарад осталих путника. Можда их само која секунда дели од коначног непостојања, а и даље се оптерећују тиме како ће други реаговати на њих!

Био је заиста уплашен. Али иронија ситуације коју је посматрао обликовала му је сасвим другачији израз лица. Израз који се труди да буде озбиљан, али не може да сакрије горки осмех самосажаљења.

Погледао је жену која је седела два седишта даље од њега. Била је веома згодна за својих непуних четрдесетак година. Имала је тамнији тен и дугу тамносмеђу косу. Око очију су јој се виделе изражене боре, а са десне стране уста фалио јој је зуб, што је посебно долазило до изражаја док је, жмурећи, уплашено стискала зубе од страха. Углавном није обраћао пажњу на такве ситнице код жена, јер је и он имао ожиљак од опекотине на десној шаци – успомена са неког камповања током лудих младалачких дана…

На тренутак је згодна жена отворила очи и погледала у њега. Осмехнуо јој се оним ироничним осмехом, којим је успевао да замаскира сопствени страх. Био је помало постиђен, јер га је затекла како је одмерава. И то у таквом тренутку! А онда је она само зажмурила и наставила да стиска зубе.

Био је свестан озбиљности ситуације. Схватао је да и он можда проживљава последње тренутке живота. Жалио је за много чиме из прошлости. Али, још више, осетио је неправду што можда неће имати будућност… Желео је да још неке ствари да уради, или да их исправи. Умрети са горким осећајем разочарања, ироније и самосажаљења – како то делује бесмислено!

Од детињства је увек добијао шта је хтео. Родитељи су га подржавали, чак и када би нешто погрешио. Увек је био главни у друштву, весељак који зна да се снађе и истера своје.

Још при крају средње школе – неке техничке школе коју је одавно заборавио – почео је да излази са пријатељима. Убрзо је открио чари дувана и жестоког пића, а недуго потом и чари жена…

Живео је пуним плућима. Жене су се мењале, као и повремени послови. Углавном је радио као трговац, јер је могао лако да се повеже са људима; уз то, није волео физички рад. А и није био добар ни у чему посебном, нити га је било шта занимало, осим жена, пића, цигарета и провода.

Онда је преко пријатеља упознао њу. Нежна плавуша, неколико година млађа, са посебним сјајем у очима. Сада се више није ни сећао шта је она видела у њему. Можда то што је био главни у друштву, весељак који заузима централно место на журкама и седељкама, који води причу и лако се повезује са свима.

Била је тиха и повучена. Апсолвент неке друштвене науке за коју је он до тада једва који пут чуо. Представљали су пар који потврђује правило да се супротности привлаче.

Оженио се њом релативно млад, у касним двадесетим. Првих година брака финансијски су им помагали родитељи. А онда је она добила посао асистента на Универзитету. Затим и посао редовног професора. Потом је објавила и књигу.

Он је још мењао послове и живео за повремени излазак са пријатељима. Временом се његова завист увукла у њихову брачну постељу; неприметно, корак по корак. Њој је све ишло од руке, а њему ретко шта.

Под изговором да је породичан човек, а не каријериста, убедио је супругу да добију дете, надајући се да ће је тако одвући од њеног животног пута, који је он, у снажној љубомори, презирао.

Убрзо добили су сина. Био је то његов једини успех у животу. Жена му се убрзо после порођаја вратила послу и наставила где је стала, док је он и даље био „између послова”.

Сећао се да је био седми рођендан њиховог сина када је први пут преварио супругу, са неком женом коју је упознао на повременим пијанкама, од којих никада није одустао. Није толико уживао у томе колико је то била тиха освета супрузи, за све њене успехе…

После тога, варање му је постало ствар навике; баш као и пиће и цигарете. Ипак, такви излети нису били оно што је сломило његов брак и породицу.

Када им је син пошао у гимназију, почео је да се занима за филм. Мајка му је купила малу камеру, од које се није раздвајао. Отац се уплашио да ће момак, као и његова мајка, пронаћи свој пут у животу, те да ће он због тога бити изопштен из сопствене породице.

Покушавао је да убеди сина да бити прави мушкарац значи бити као и он; али – безуспешно. Утицај мајке на сина био је превише јак.

То је био дефинитивни крај његовог породичног живота. Развео се, а син је остао да живи са мајком. У почетку га је виђао, но временом је с њим изгубио све односе.

Већ скоро пуну деценију није у контакту са обома. Последње што је чуо било је да је младић дипломирао на режији.

Он је наставио да мења послове и жене, а пиће и цигарете никада није остављао.

Једно време је одлазио у цркву. Никад то није озбиљно схватао, али је пред другима могао да покаже да има смер у животу. Свима је проповедао о старим вредностима и ишчуђавао се над изопаченостима данашњег света. Неки су га схватали озбиљно, због чега се још више уносио у ту улогу.

Када му је то досадило, окренуо се природи и телу, те је почео да иде у теретану. Давао је познатим и непознатим људима савете о исхрани и здравом животу, опет да би оставио утисак да постоји нешто чему је посвећен. Међутим, пиће, цигарете и старе навике брзо су довеле до тога да напусти и тај пут.

На крају је пронашао посао комерцијалисте у солидној фирми. Зарађивао је нешто изнад просека, а повремено би отишао на службено путовање, као овом приликом. Почео је да носи јефтина пословна одела и гради слику успешног пословног човека, иако је био тек просечни чиновник у мало бољој фирми.

А онда се укрцао на овај лет. Чинило му се да је цео човеков живот као вожња авионом који принудно слеће – иронично бесмислен, са извесним коначним падом. Из навике, трљао је свој ожиљак од опекотине на десној руци, док се авион, који је принудно слетао, све јаче тресао.

Желео је да за свој промашен живот окриви неког, али није знао кога, или шта. Изопаченост данашњег света? Или можда сам поредак ствари у Универзуму? Неко је морао да буде крив за све!

Дубоко у себи знао је да је главни кривац он сâм. И знао је да је све на шта се сводио његов живот била само превара – слика весељака који увек добије оно што хоће, лажна религиозност и брига за здрав живот, лажна слика успешног пословног човека… Ништа од тога није му било од значаја док су га секунде делиле од пада у непостојање…

Жалио је што је изгубио контакт са сином. Чврсто је решио да ће то исправити, ако добије другу шансу. И да ће престати са пићем, цигаретама и успутним излетима са женама! Од тог тренутка решио је да буде чист, макар и само тих неколико секунди постојања које су му преостале!

Обузео га је осећај меланхоличне смирености, као да бледи и полако нестаје заувек, потпуно помирен са својом судбином и својим грешкама…

Пилот је поново рекао нешто преко разгласа, на лошем енглеском. Слетали су на писту по ветру и олуји. Делићи секунде делили су крхку летелицу од тешког слетања на сурово чврсто тло.

Средовечни човек осетио је непријатно струјање кроз кичму када је авион коначно додирнуо писту, тресући се од турбуленција.

Смогао је храбрости да погледа кроз прозор. Кроз капљице кише на стаклу видео је зграде и возила раштркана по аеродрому. Слетели су безбедно.

Развезане кравате и искривљене крагне на јефтином пословном оделу вукао је свој кабински кофер кроз царинску зону аеродрома, када му је пажњу привукао штранд са ʼго проʼ камерама. Одлучио је да купи свом сину једну од њих, како би испоштовао своју одлуку донесену у моменту када је мислио да је са њим готово. Био је решен да поново успостави контакт са породицом и остави пиће, цигарете и успутне авантуре са женама.

Пришао је штанду и погледао у новчаник. Имао је таман толико новца да купи једну камеру и узме такси до изнајмљеног стана. Тачно толико и ни динар више! А онда му је једна особа пришла с леђа, културно му се јавивши:

– Извините, господине…

Пренут из мисли, полако се окренуо. Била је то она згодна жена којој је фалио зуб са стране. Запазио је да сада она њега одмерава, на исти начин као што је он раније њу. Знао је да препозна тај поглед у нечијим очима – поглед у којем постоји јасна намера.

– Добро вече – одговори јој он.

– Хтела сам само да Вам се захвалим – рече она.

– На чему? – упита он збуњено.

– Мислила сам да је са мном готово, док сам била у авиону. Ваш смирени осмех уливао ми је храброст и одржао ме је! Очигледно да сте навикли на такве ситуације.

– Па знате, ја сам послован човек, често путујем и већ сам све видео и доживео – рече он, развукавши у моменту усне у шармантан осмех, док је левом руком несвесно трљао стари ожиљак од опекотине.

– Да ли сте можда пушач; могу ли добити једну цигарету да се мало смирим? – упита жена.

– Наравно! – одговори средовечни човек и понуди јој цигарету, па мало застаде.

Осврнуо се још једном на штанд са камерама, па помислио на оно мало новца што има у новчанику. Правио је брзу рачуницу у мислима, док је поново одмеравао заносну жену.

– Знате, госпођо…

– Госпођица.

– Пардон, госпођице… Зашто да се гурате у некој кабини за пушаче на аеродрому? Могли бисмо да узмемо такси до неког кафића у граду, на миру попијемо по пиће и запалимо по коју! Ипак, заслужили смо мало одушка, после оног што смо преживели – предложи јој.

– Мислим да је то сјајна идеја!