Кратке приче | Текст: Милош Павков (2025.) | Лектор: Наташа Радуловић Белобабић

Данијел је ходао завејаном ленијом кроз снежни кијамет. Сваки нови корак представљао му је напор, јер је снег бивао све дубљи. Са свих страна завејане њиве, по које дрво или омањи шумарак, без лишћа и знакова живота. Сунце је почело да пада на поподневном небу и ноћ се већ назирала на хоризонту. Нигде се није видело ни једно светло, нити се чуо звук аутомобила са пута, који је био већ далеко иза њега.

Застао је и из џепа поново извукао разбијен телефон. Погледао је у њега, још једном се очајнички понадавши да ће прорадити ако га протресе или проба да упали. Узалуд. Остао је сам и одсечен од остатка света у том хладном белом паклу, чија се депресивна мртва равнина протезала у недоглед. Или бар – докле се могло видети у снежној олуји…

Све нејаснији трагови фијакера и коња које је пратио полако су нестајали у наносима снега. Бојао се да неће успети да стигне кући, на салаш, пре заласка сунца.

Нешто раније учинило му се да је у даљини чуо завијање шакала. Колико год да се због тога осетио узнемирено, ова суморна тишина коју је слушао у том тренутку била му је неизмерно језивија.

И тако, ходајући кроз завејане њиве са рукама у џеповима, сагледавао је свој живот. Присећао се оца, мајке која је умрла када је био мали… Размишљао је о својим коњима, као и о садашњем послу трговца, који је мрзео. Али, изнад свега, покушавао је да схвати како је уопште дошао у ту ситуацију – да се пробија кроз мећаву уморан од јурења за фијакером и коњима…

Раније тог дана Данијел и његов пријатељ Ладислав довезли су се аутомобилом на салаш. Били су то момци у касним тридесетим. Радили су заједно, као трговци у једној фирми у граду. Ни један није имао породицу. Обојица су били средње висине и нормално грађени. Данијела су карактерисале нешто оштрије и грубље црте лица, док је Ладислав имао више округло лице, које је скоро подсећало на дечје.

На салашу су се нашли са Павелом, човеком који је долазио да обиђе и нахрани коње – четири одрасла коња и једно ждребе.

Данијел и Павел упрегли су у фијакер грациозну белу кобилу, која се звала Елза, као и моћног црног вранца, чије име је било Ђоле. Пошто је салаш био одмах уз пут, фијакер са два коња – којим је управљао Данијел, док је Ладислав је био путник – брзо се нашао на асфалту, идући према селу.

Време је било хладно, а небо сиво. Како су одмицали фијакером према селу, бразде браон земље на њивама поред пута смењивале су се са жутом увелом травом. Повремено би пала по која снежна пахуља, али није било белог покривача. Било је сасвим уобичајено божићно време. Данијел и Ладислав били су топло обучени, у перјане јакне са капама и рукавицама, а додатно су се и покрили ћебетом преко ногу, док су седели на фијакеру.

– Објасни ми, шта ми тачно треба да радимо? – упитао је Ладислав.

– Идемо у село да вијамо Божић – одговори Данијел.

– То си ми већ рекао, али нисам сигуран шта то значи.

– Нисам сигуран ни ја. То је некакав стари обичај. У суштини – као парада са коњима и фијакерима. Мој покојни отац је сваке године ишао у то село да вија Божић. Пошто је ово прва година откако је умро, из села су позвали мене да дођем. Убацили су ме и у групу на Фејсбуку – објасни Данијел.

– Имају групу на Фејсбуку о вијању Божића?!

– Да. Можеш да замислиш колико им то пуно значи! Планирају недељама унапред.

– Нисам знао да ти знаш с коњима и фијакером!

– Волим коње и да се бавим њима, више него било шта. Проводио сам викенде на салашу, када сам био мали. Након што је моја мајка умрла, отац је купио парцелу и почео да гради салаш. Вероватно му је било потребно нешто да попуни празнину. Да створи свој лични мали рај, који ће му бити успомена на мајку. Тај салаш био му је као друга жена. Градио га је део по део, годинама – практично читаву вечност. Живели смо у граду, а викенде и одморе проводили тамо. Откако је отац у пензији, више времена проводи на салашу, а ја у граду.

– А ко се бринуо о коњима и салашу док сте ви били у граду?

– Павел, човек којег си упознао јутрос. Радио је годинама за мог оца. Када сам био млад, научио ме је да јашим. Такође ми је показао и све путеве кроз њиве, шумарке и ловачке забране, који воде ка салашу.

– Да ли су ти он или отац некад рекли шта треба да се ради када се вија Божић?

– Нису, али видео сам фотографије на Фејсбуку. Изгледа као парадирање кроз село, са коњима и фијакерима. Била је и једна фотографија из кафане. Можда ћемо после параде свратити и у кафану – рече Данијел, на шта се Ладислав само задовољно насмеја.

После неких скоро сат и по вожње фијакером по ауто-путу, Данијел и Ладислав стигли су у село. Одмах су се, преко Фејсбук порука, нашли са осталим учесницима – и вијање Божића је почело!

Већина учесника јахала је коње, или су пак на њих стављали децу; одрасли би, у том случају, коње водили за узде, широким сеоским шоровима. Уз параду је све време ишао и мањи тамбурашки оркестар, састављен од два баспримаша и једног хармоникаша. Сва тројица су певали старе песме, у глас, пратећи параду. Поред Данијеловог, на паради је учествовао још један фијакер. Снег је почео јаче да пада, те је почео да се формира танак снежни покривач, што је доприносило атмосфери.

Као што је Данијел и предвидео, вијање Божића завршило се у кафани, тачније у сеоском ловачком дому. Атмосфера се чинила мрачнијом него што је заправо била, јер је небо бивало све сивље, како је снег падао све јаче. Слаба електрична светла осветљавала су зидове украшене ловачким фотографијама, препарираним фазанима и роговима јелена. Али, у суштини, била је то сасвим обична кафана, са баром и столовима.

За једним од тих столова Данијел и Ладислав јели су ћевапе са кромпиром и луком и пили пиво. Ладисалав је показао Данијелу селфи са вијања Божића, али прво што је Данијел приметио био је Ладиславов скуп паметни телефон.

Ладислав је био ситни трговац којег ништа није истински занимало и који ничему није био посвећен. Имао је само слику о себи. И та слика је коштала. Скуп мобилни телефон, скуп ручни сат, понеки комад маркиране гардеробе. Ако је у нечему био заиста добар, била је то његова способност да оно што је вредно представи мање вредним, а оно безвредно – наизглед веома вредним! Зато је био добар трговац.

Изненада, прекинуо их је један од мештана, који је културно пришао њиховом столу, показујући руком ка младој жени за шанком. Знао је да су они из града, а њој је требао превоз до тамо. Како им је мештанин укратко објаснио, провела је Божић у селу код пријатеља, а сада је морала да се врати у град. Данијел и Ладислав су је позвали за свој сто. Девојка се мало двоумила, а онда им је пришла и представила се, стојећи покрај стола.

– Ћао, ја сам Лана! – јави им се она.

Обојица је осмотрише. Носила је затегнуте црне панталоне и кратку црну јакну, које су јој истицале фигуру. Испод сиве капе вириле су смеђе шишке, које су прекривале лепо и правилно лице са браон очима и пуним уснама. Имала је око тридесет година, а глас јој је био веома женствен. На леђима је имала ранац, а у руци је држала телефон. Око врата је имала слушалице за музику.

– Ми не идемо директно до града – рече јој Данијел, па настави: – Прво морамо да се вратимо на салаш, да оставимо коње и фијакер, па се одатле аутом враћамо за град. Можда Вам је боље да сачекате аутобус, или да узмете линијски такси.

– Можда би госпођица желела да се провоза са нама у фијакеру, Данијеле – надовеза се хитро Ладислав.

– Па, не знам… Никада се нисам возила у фијакеру – рече Лана.

– Ето, видите, ово вам је прилика – био је упоран Ладислав, док је Данијел само ћутао, отпијајући пиво из чаше и гледајући девојку у очи. Није му деловало да намерава да крене са њима. А и он није планирао да вози још једну особу у фијакеру до салаша.

Лана је оклевала, али је Ладислав још једном позва, мењајући тон свог гласа, јер је хтео да делује шармантније. Она мало попусти и пристаде да седне за њихов сто.

– Значи, ви сте дошли фијакером. Сигурно сте вијали Божић – започе Лана необавезно ћаскање, на шта Ладислав одмах извади свој телефон да јој покаже слике. Приметила је Ладиславов скуп телефон и замишљено се насмешила. Затим нешто озбиљнијим погледом осмотри Данијела, који је само мирно ћутао.

– Фијакер је Ваш? – упита она Данијела.

– Видели сте нас како парадирамо улицом? – прекину Данијел своју ћутњу.

– Не, само ми Ви више делујете као неко ко вози фијакер и управља коњима – ноншалантно закључи она, након чега настаде тренутак чудне тишине за столом. Ладислав га прекиде питањем Лани да ли би желела да нешто попије. Она рече да хоће само обичну кафу и чашу воде.

– Бојим се да нисам сигуран како стојимо са временом, можда би требало већ да пођемо – рече Данијел.

– Нема везе, ионако сам попила две кафе од јутрос – рече Лана.

– Значи, идете са нама? – упита је Ладислав, на шта девојка потврдно климну главом.

Када су изашли из кафане, затекло их је изненађење. Снег је вејао, а нешто дебљи покривач почињао је да се формира. Широки шор са старим кућама белео се од снега, као на старим разгледницама.

– Још можете да одустанете и вратите се у град аутобусом – рече Данијел Лани, али она је сада била још упорнија. Само одрично одмахну главом и крену према фијакеру, који је био паркиран тик уз пут.

Ладислав се први попео на фијакер и очистио руком снег са места на којима се седи. Затим је пружио руку Лани да се попне на задњу клупу. Сео је напред, иза вранца Ђолета, упрегнутог са леве стране.

Данијел је прво пришао белој кобили Елзи. Помазио ју је по глави и нешто јој тихо говорио. Ладислав и Лана нису могли да чују његове речи. Затим се и Данијел попео на фијакер, узео кајасе и одлучним трзајем дао Елзи знак да крене. Бела кобила повуче десну страну фијакера низ улицу, наметнувши своју вољу вранцу Ђолету – који је пратио њено вођство, иако је био већи и снажнији од ње.

– Мора да си шапнуо неке чаробне речи том коњу – добаци Лана Данијелу лежерно са задњег седишта, на шта се Данијел само насмеја.

Када су изашли из села на ауто-пут, видели су да аутомобили и камиони иду спорије, због све јачег снега, који их је затекао неспремне.

– Снег се појачава и сигурно ће падати још јаче, а до салаша је дуг пут асфалтираним путем између села, јер иде скроз око атара. Требало нам је сат и по времена да дођемо до села – рече им Данијел.

– Какву алтернативу имамо? Да се вратимо у село и сачекамо у кафани да очисте пут? – упита Ладислав.

– Не, ја треба да стигнем у град! Морамо да наставимо! – рече Лана.

– Можемо да стигнемо брже кроз леније! Салаш је на другом крају овог атара који видимо са стране. Биће брже ако идемо кроз атар – рече им Данијел.

– Шта ако се изгубимо? –упита Ладислав, зачуђен Данијеловим прегледом, на шта му Данијел одговори да он зна пут.

– Хајде да гласамо! – предложи Лана.

После кратког гласања, троје путника решише да сиђу са асфалтираног пута и наставе кроз леније. Ладислав није био срећан због тога, али је ишао за већином.

Фијакер је скренуо са пута у њиве. Пејзаж бескрајних белих поља са по којим шумарком, или пак усамљеним дрветом, простирао су се у недоглед, видљив кроз бујицу пахуља. Са леве стране пута вребао је стрми канал, дубок око један метар.

Снежни покривач постајао је све дебљи. Елза је и даље наметала темпо вранцу Ђолету, док се фијакер пробијао кроз све завејаније пољске путеве, којима се, зачудо, није ишло спорије него ауто-путем.

– Вас двојица се веома разликујете! Како се познајете? – упита Лана, наизглед необавезно.

– Ми радимо заједно. Обојица смо трговци у једној фирми у граду – рече Ладислав.

– Ти делујеш као трговац, али твој пријатељ са коњима баш и не делује тако! Да ли имате породице, жене, децу? – упита их Лана.

– Немамо, али ја планирам да једном заснујем породицу. Мислим да ми је то главни циљ у наредним годинама – одговори Ладислав, док је Данијел само ћутао. Лана се обрати њему:

– А ти, Данијеле?

– Не, ја не планирам да заснујем породицу. Задовољан сам и без тога – одговори јој он.

– Мислим да је то лоше – рече Лана са веома сугестивном нијансом глуме у свом гласу, а затим се нагну напред и суптилним покретом стави руку око Ладиславовог врата, да измами Данијелову реакцију. Затим додаде: – Мислим да прави мушкарац треба да се радује томе да се обавеже и заснује породицу!

– Ово путовање кроз атар је као некад, у стара времена! – рече Ладислав, ставивши лагано своју руку преко Ланине.

– Да, као са старих разгледница, или слика. Када је све било много боље! – надовеза се Лана.

– Некада је све било другачије, али не нужно и боље – рече Данијел.

– Зар ти, који волиш коње, ниси носталгичан за старим добрим временима? – упита Лана Данијела.

– Коњи су коњи. Свако воли нешто – рече Данијел.

– Мислим да коњима могу да се баве само ретки, који имају то у себи – констатова Лана, као да хоће да дâ комплимент Данијелу, док јој је рука и даље лежала око Ладиславовог врата.

– Не мора да значи! – рече Ладислав, па додаде: – То је само једна од обичних ствари из живота. Свако би могао то да ради. Сигурно би било ко могао да нас одведе до салаша. Само треба пресећи атар и изаћи на ауто-пут. Мапе на мобилном телефону показују где смо!

– Бојим се да није тако једноставно. Мапе не показују леније и старе путеве кроз атар. Не показују препреке и опасности. А изнад свега, коњи имају своју ћуд. Са њима је потребно успоставити однос – објасни Данијел.

– Ма хајде! Треба ли им шапутати магичне речи на уво? – упита Ладислав смејући се, па се обрати Данијелу: – Дај мени кајасе да пробам! Само двеста метара!

– Дао бих ти да је лето и да не веје оволико! – рече му Данијел, запрепашћен Ладиславовим предлогом.

– Свако може радити било шта! Не постоје чаробне речи и сличне глупости. Све је само ствар прилике. Ти знаш са коњима јер је твој отац имао салаш! Лана је са нама, јер има прилику да стигне до града. Ја сам овде јер сам имао прилику да вијам Божић и направим добре селфије. Сви смо ми само играчи које обликују прилике – био је упоран Ладислав.

– Твоја врлина, Ладиславе, јесте та што си добар човек! Радиш и желиш да заснујеш породицу. Не мораш да знаш са коњима – рече му Лана, смирујући ситуацију, на шта јој Ладислав стегну руку, која је и даље била око његовог врата. Али она је само очајнички желела да измами било какву реакцију од Данијела, који је углавном ћутао.

– Ти баш не волиш да се забављаш, као нас двоје! – рече му она, док је он покушавао да се фокусира на вожњу кроз снежну мећаву.

– Хајде да урадимо нешто забавно! – предложи Ладислав.– Хајде да се ти и ја, Лана, сликамо са фијакером!

– То би била сјајна идеја! – рече она. Ладислав извади свој телефон, Лана напући усне и направише селфи у фијакеру у покрету.

– Ово је сјајно! – рече Лана.

– Може и боље! – каза Ладислав, па се обрати Данијелу: – Заустави! Хајде да направимо фотографију на којој се види цео фијакер са коњима!

– То је сјајна идеја! Молим те, Данијеле, заустави само на минут – замоли га Лана, глумећи да је заинтересованија за селфи са Ладиславом него што је стварно била.

Данијел је негодовао, али на крају попусти и заустави фијакер.

– Данијеле, сиђи, одмакни се десно и нађи најбољи угао са својим телефоном. Па кад нађемо најбољи угао, направићеш једну која се заправо рачуна, са мојим телефоном! Мој телефон има већу резолуцију, боље ће се видети пахуље – предложи му Ладислав.

Данијел је отишао десно од фијакера. Ушао је неколико корака у њиву са десне стране леније, како би имао довољно широк угао. Затим извади свој телефон и направи једну фотографију са Елзом у првом плану, и фијакером на којем су Лана и Ладислав позирали. У тренутку му се допала идеја. Држао је свој телефон и дивио се фотографији. А онда изненада зачу рзање коња и нагли звук каса и точкова.

Ладислав је узео кајасе и покренуо фијакер напред, нагло и брзо. Био је упоран у томе да покаже да свако може са коњима и фијакером. Лана се само смејала, као да јој је забавно, али и даље са очигледном дозом глуме у свом гласу. Нису били свесни озбиљности ситуације.

Данијел инстиктивно крену за фијакером и пружи руке напред да проба да га ухвати! Али не само да није успео, већ му и ћошак запреге закачи телефон и разби га! Фијакер је отишао, а Данијел је остао у ленији иза њега!

– Стани, Ладиславе, не знаш шта радиш! Мораш да користиш Елзу да контролишеш Ђолета! Ђоле је ђаво! Ако он поведе, нећеш моћи да га зауставиш! – викао је Данијел за фијакером, који се ужурбано удаљавао и полако нестајао иза завесе снежних пахуља.

…Већ сатима је ходао кроз њиве и пратио своје коње и фијакер. Мећава је постајала све јача, а сунце је већ почело да залази. Био је уморан, жедан и далеко од салаша. Бојао се да не може стићи пешке на салаш пре мрака. Пробијао се ћутке кроз снежне наносе са рукама у џеповима, питајући се шта је са Ладиславом, Ланом, Ђолетом и Елзом. А онда, изненада, учинило му се да чује коња!

Застао је и погледао напред, али због мећаве није могао да види ништа. Наставио је полако, осматрајући. Убрзо је кроз пахуље почео да назире грациозну белу прилику. Била је то Елза!

Потрчао је напред кроз снег. Стигао је до раскрснице, на којој се пут рачва на четири стране. Елза, која се ослободила од фијакера, стајала је на средини раскрснице. Фијакер је упао у канал поред пута, те је био накривљен на леву страну.

Данијел је ухватио Елзу за узде и пошао према фијакеру. Ладислава и Лане није било. Био је ту само јадни вранац Ђоле, који је лежао у каналу. Задње ноге биле су му сломљене и издисао је на зими. Било је само питање времена…

– Ладиславе! Лана! – викао је Данијел, али није било никаквог одговора. Било му је јасно да Ладислав није могао да заустави фијакер, јер није знао да контролише Ђолета користећи Елзу. Схватио је да се запрега зауставила сама, тако што је упала у канал поред пута. То је било, можда, пре неколико сати. Ладислав и Лана су сигурно сами наставили даље, да пронађу пут из атара. Нису хтели да чекају по снегу.

Данијел погледа куда воде њихови трагови у снегу и крену за њима. Према траговима, скренули су на запад. Пошли су дубље у атар, којим је беснела мећава, а ноћ само што није пала.

Кренуо је да их прати, али га Елза – коју је још увек држао за узде – тргну. Она је хтела да иде другим путем – на север, ка салашу. Знала је ове путеве добро, те јој је то био чист инстинкт.

Данијел је још једном покушао да повуче Елзу према западу, према Ладиславовим и Ланиним траговима, али узалуд. Кобила је била тврдоглава. Застао је на тренутак и размислио. Елзин инстинкт био је исправан. Чак и када би их брзо пронашао, што није било претерано извесно, морали би пешке по мраку да се враћају на салаш, јер су имали само једног коња, а само је он знао да јаше. Схватио је да би било боље да се прво врати на салаш, а онда позове Павела да заједно пронађу двоје залуталих. Ладислав и даље има код себе телефон; са салаша би могао да га позове.

Није хтео да губи време. Узјахао је Елзу и кренуо на север према салашу. Лакнуло му је што ће ипак стићи кући пре заласка сунца.