После скоро две недеље пловидбе бескрајном пучином Тихог океана, од Панаме ка Аустралији, јутрос сам коначно угледао копно – острва Француске Полинезије. Далеко од континената са обе стране океана, овај архипелаг у сред Пацифика као да живи свој живот, неоптерећен турбуленцијама великог света. Уз сјај сунца и зеленило палми, представља слику малог тропског раја на земљи.
Људи су увек тражили начин да прођу на “другу срану”, шта год та друга страна била – друга обала реке, или други свет. За успех у томе увек је био нужан колективни напор, напор који са собом носи огоромну жртву. И онима који су поднели ту жртву можемо да захвалимо на томе, што ми данас можемо да прођемо на ту другу страну. Двадесет седам и по хиљада радника погинуло је градећи Панамски канал, оставивши свету пречицу да прођу из једног океана у други.
Остаци некадашњег утврђења кнеза Лазара уздижу се изнад свакодевице крушевачких улица, представљајући централно место око којег се тај град развио. Данас је то утврђење највећа знаменитост тог шармантног малог града у централној Србији, којег – иако његови становници поштују историју – муче сви проблеми модерног света, попут одласка младих.
Непуних сто бајкера прерушених у Деда Мразеве грмели су јуче кишним улицама Новог Сада и делили поклоне деци у оквиру традиционалне акције Мото Деда Мраз. Неки би можда рекли да није био прави тренутак за то – због епидемије ковида, кише, или нечег трећег. Али бајкери су на њима својствен начин демонстрирали непобитну чињеницу – увек је добар тренутак за велико дело.
Милош Павков | Фотоблог 