Кернс, прелепи приморски град на северу аустралијске савезне државе Квинсленд, удвостручио је своје становништво у протекле три деценије, углавном захваљујући туризму. У томе су му помогли повољан географски положај, али и јединствена атмосфера. Проћи луком и улицама овог града интересантан је осећај – налазите се у тропској клими окружени кишном шумом и Великим коралним гребеном, а истовремено сте у једном уређеном, просперитетном и срдачном аустралијском граду.

Овај мали туристички град – мањи од рецимо Новог Сада – имао сам прилику да посетим у пар наврата овог лета. У њега сам допутовао радећи као фотограф на луксузном броду за крстарење Корална Принцеза. Налази се на далеком северу источне обале Аустралије.

Прва ствар коју сам приметио, када сам се искрцао у кернској луци, била је урбана модерна архитектура, запечаћена дрворедима палми. На улицама нема пуно возила. Град поред бројних хотела такође има музеје, акваријум, уметничке галерије и уметничку школу.

Кернс је основан 1876. године и назван је по сер Вилијаму Велингтону Кернсу, некадашњем колонијалном гувернеру Квинсленда. Оснивању града предходио је проналазак злата у реци Хоџкинсон, која се налази око 80 километара западно од Кернса. Првобитна еконмија била је заснована на пољопривреди, којом су се бавили мигранти из Кине. Према подацима доступним на интернету, овај рани период оснивања града имао је и мрачну страну. Наиме, Кернс је био лука у коју су трговци белим робљем довозили робове и јефтине раднике за рад на плантажама шећерне трске. Робови су били киднаповани са Папуа Нове Гвинеје, Ускршњих острва, Соломонских острва и других места на Пацифику.

Упркос неславном почетку, данас је то веома срдачан град, где се лако може ступити у контакт са људима. На пример, док сам фотографисао ове палме на пешачкој стази у луци (фотографија изнад), пришао ми је старији господин, који је мислио да фотографишем њега и љубазно ме запитао, по чему је он тако занимљив. Када сам му објаснио да фотографишем високе палме које се уздижу изнад пешачке стазе, био је одушевљен, те је и сам извадио мобилни телефон и фотографисао призор.

Добар и миран живот може се приметити на улицама. Оне су и током радног дана пуне људи, који обилазе продавнице, једу у ресторанима, па чак и посећују градски музеј. Иако мали, град је веома срдачан и отворен према другим културама. О томе вероватније најбоље сведочи чињеница да се у центру града могу пронаћи ресторани кинеске, тајландске, вијетнамске, индијске, италијанске и јамајчанске кухиње (један од њих на слици изнад). На улици сам срео и Натанијела Малонија, младића из Кернса (на фотографији испод). Он ми је потврдио то, да је град веома добар за младе људе.

-Имамо пуно туриста. Волим градски живот и своје друштво. Сматрам да овде имам перспективу за будућност – рекао је кратко Натанијел.

Да није баш за све тако сјајно скренула ми је пажњу по која прилика усамљеног просјака на тротоару. То показује да упркос просперитету постоје изражене разлике у томе, како се ко прилагодио друштвеним околностима. Да ли су те разлике индивидуалне природе – јер неки од просјака причају сами са собом, или су пак последица неадекватне друштвене организације, нажалост, током својих кратких посета Кернсу нисам имао прилике да детаљније истражим.

Ипак да перспективе има, сведоче бројеви. Према Википедији, Кернс је 1991. године имао непуних шездесет пет хиљада становника, а данас их има чак сто педесет хиљада. После великих аустралијских градова – Сиднеја, Мелбурна и Бризбејна, Кернс је четврта омиљена дестинација у Аустралији за стране туристе. На томе може да захвали тропској клими и вегетацији на северу савезне државе Квинсленд, али и близини Великог коралног гребена – највећег коралног гребена на свету, који се простире на триста четрдесет четири хиљаде квадратних километара и сматра се једним од седам природних светских чуда.

О значају великог коралног гребена за тај град, говори и једна занимљива локална прича, коју сам прочитао на једном натпису у луци Кернса. Свидела ми се, јер иако сам се први пут срео са њом, имао сам осећај да сам је већ много пута чуо. Био сам пријатно изненађен тиме, што је једна тако лепа прича истакнута на јавном месту (фотографија испод).

Наиме, у стара времена један ловац из локалног абориџинског племена Гимуи Валубара Јидинји (енг. Gimuy Walubarra Yidinji) пробо је копљем свету рибу, јер су он и његова породица гладовали. Света риба се наљутила и да би ухватила ловца – уздигла је ниво мора. Он се са својом породицом и племеном повукао у планине. Ту су почели да бацају загрејано камење у море, како би зауставили његов раст. Према легенди, од тог камења настао је Велики корални гребен. Света риба наводно још плови морем са копљем забоденим у реп и чува закон мора. А море је и даље на истом месту где се зауставило пре неколико хиљада година – у заливу Кернса.

Можда би било превише смело доносити закључке на основу кратких посета неком новом месту, али усудио бих се да кажем, да тај симпатични аустралијски градић потврђује то, да просперитет зависи од доброг располагања природним и пре свега људским ресурсима. За то је потребан уређен систем, који упркос мрљама из прошлости увелико зависи од поштовања према људима и природи, чега у Кернсу, по мом сведочењу, уопште не фали. А сигурно, бар у некој мери, зависи и од тога да заједница почива на добрим причама.

Фотографије и текст: Милош Павков