Када пловећи уз источну обалу Аустралије морнари дођу до града Њукасла, прва ствар која ће придобити њихову пажњу, још са пучине, јесте велелепна анкгликанска катедрала, формално звана Катедрала црква Христа краља. Издижући се изнад модерних зграда по брдима обале тог далеког континента, она носи у себи нешто европског наслеђа, али и својим архитектонским складом одражава универзалну лепоту, који превазилази границе просте догматске религије.

Овог лета посетио сам Њукасл, лучки град са популацијом нешто већом од триста хиљада становника у аустралијској савезној држави Нови Јужни Велс, радећи као фотограф на крузеру Корална Принцеза. Прва ствар коју сам пожелео, када сам са палубе угледао призор са фотографије испод, била је то да посетим ту катедралу, како бих изблза забележио њену архитектуру и сазнао по нешто о њој.

Пут ме је водио из приобалних улица (фотографија изнад), у којима се одвија сасвим обичан и помало досадан свакодневни живот, ка горе – према брду са катедралом. Ипак, напорно пењање се исплатило.

Прва фасцинација свакако ми је била лепо уређен и одржаван парк око саме катедрале. После пар минута ходања кроз њега, угледао сам и свој коначни циљ – прелепу готичку зграду, која се назире кроз крошње дрвећа. (фотографија испод).

Катедрала је саграђена на месту мање цркве са почетка деветнаестог века, која је била подигнута за свега неколико година. Градња катедрале била је много комплекснији пројекат, те је потрајала много дуже. Њукасл је 1847. добио статус града, а хиљаду осамсто шездесетих расписан је конкурс за пројекат катедрале. Према Википедији, услови су били да буде направљена од цигле или камена, да може да прими хиљаду људи, као и да не кошта више од десет хиљада тадашњих фунти.

Усвојен је пројекат аустралијског архитекте Џона Хорбурија Ханта, који је у то време био један од најутицајнијих аустралијских стручњака за архитектуру, а осим те пројектовао је и друге катедрале у Аустралији. Његов пројекат за храм у Њукаслу био је инспирисан оживљавањем готског стила, по узору на покрет који је половином осамнаестог века започет у Енглеској. Катедрала је посвећена 1902. године, а сами радови на њеном данашњем изгледу, потрајали су до осамдесетих година прошлог века.

Када сам коначно дошао до саме зграде, пожелео сам да фотографишем здање и изнутра. Иако је у току била приватна служба, било ми је дозвољено да уђем и фотографишем. Помислио сам, да се то симболично може тумачити – да су врата божјег храма увек отворена свим заинтересованима, без обзира на њихова лична веровања. А можда сам просто имао среће, да налетим на људе пуне разумевања.

Након што сам поново изашао напоље, срео сам и пар младића из основне школе Њукасла (фотографија изнад), која се налази преко пута катедрале. Од њих сам сазнао да је само здање најпосећеније недељом, када се ту одржавају службе, док осталим данима многи користе парк око катедрале за шетање. Такође, уверио сам се и у то, да катедралу посећују туристи, јер ја нисам био једин који је ту дошао да истражује.

Ипак, најупечатљивија ми је остала слика коју сам видео на почетку – велелепно архитектонско дело, које се уздиже изнад градске свакодневнице. У тој слици садржано је толико тога – да је људима потебна нека виша тежња, без обзира на то каква су њихова лична уверења, како би се уздигли изнад суровости и сивила свакодневице. Али и то, да је градовима и људским заједницама потребан поредак који ће да одражава такву слику човековог унутрашњег света.

А архитектура, као и уметност уопште, добар су пример за то. Катедрале, попут многих других уметничких дела, у себи садрже златни пресек – идеалну пропорцију која постоји свуда у природи. Ако овај град некад посете ванземљци и виде храм на узвишењу изнад града, знаће да су неки од људи који ту живе “узели меру универзуму” и на очиглед свих, поставили је на висину изнад обичног уличног живота. Бар на основу тога, упркос многим другим стварима, могли би закључити да на овој планети ипак живи цивилизована врста.

Фотографије и текст: Милош Павков