Градитељи су људи који обликују наш свет. Иако смо тога ретко свесни, сви живимо у сенци палате, библиотеке, школе, или у сенци храма у који је некад давно неки архитекта уложио своје знање, вештину, вољу, лично богатство и изнад свега – своје време на овој планети. Градитељи живе и после смрти кроз дела у која су уградили део себе. Један од таквих – чије је дело приказано на насловној фотографији – јесте био мађарски архитекта Ференц Рајхл.

Његове грађевине – често пројектоване у стилу мађарске сецесије – красе улице Апатина, Бачке Тополе и Сегедина, али првенствено улице Суботице – града у којем је провео један од најзначајнијих периода у свом животу.

Рођен у Апатину 1869. године у тадашњој Аустроугарској, Рајхл је завршио студије архитектуре у Будимпешти, након чега је засновао породицу у Суботици. Његова најпрепознатљивија грађевина из тог периода – Рајхлова палата, заправо је била његова породична кућа. Данас се у њој налази суботичка Савремена галерија.

-Рајхл је своју кућу градио на преласку из деветнаестог у двадесети век, када су у Суботици настали најзначајнији сецесијски објекти, попут градске куће и синагоге. Првобитно хтео је да на овом месту изгради најамну палату, али му пројекат није одобрен, јер се није уклапао у изглед улице, те је ту ипак изградио породичну кућу. Уселио се у њу 1905. године са својом супругом и две ћерке, у тренутку када је био успешан и имућан архитекта. Ова зграда једна је од првих ствари које угледате када сиђете са воза на железничкој станици у Суботици – прича Мирослав Јованчић, кустос у Савременој галерији у Суботици.

Према његовим речима, зграда је пројектована у мађарској варијанти сецесије, која тежи повратку ка вези човека и природе кроз валовиту, таласасту, а често и неправилну форму. Како је рекао, карактеристично за тај архитектонски правац јесте и то, да су грађевине остварење мноштва мајсторских руку – од гвожђарских радова, до крова и керамике. Нажалост Рајхл је веома кратко ту живео, јер је за потребе изградње здања дизао кредите, који су му  – такорећи – финансијски дошли главе.

-Банка му је узела овај објекат, који је био под хипотеком, а потом га је продала на аукцији новим приватним власницима, који су га издавали све до Другог светског рата. Рајхл се по одласку из Суботице 1910. године најпре преселио у Сегедин, где је имао фабрику цигала, а потом и у Будимпешту. Више се никад није вратио у овај град. Наводно је у интервјуу за једне локалне суботичке новине изјавио да би желео да у његовој кући једног дана буде нека институција културе. То се и обистинило одмах после његове смрти 1960. године, када је палата најпре постала градски музеј, а затим су се ту уселили „Ликовни сусрети“, институција чији смо ми наследници – нагласио је кустос Савремене галерије Мирослав Јованчић.

Он се осврнуо и на Рајхлов колекционарски рад. Како је рекао, Рајхл је био у родбинској вези са мађарским сликаром немачког порекла Ференцом Ајзенхутом, аутором слике „Битка код Сенте“ – која се налази у Сомбору. Пошто је Ајзенхут био оријенталиста, често је путовао заједно са Рајхлом, те је архитекта са тих путовања доносио разне егзотичне предмете. Према урбаној легенди у Рајхловој палати постојала је „турска соба“ уређена комадима намештаја и предметима донесених са путовања.

Поред чувене палате, међу сачуваним зградама које је пројектовао Ференц Рајхл јесу и Градска библиотека, као и зграда Гимназије у Суботици. Такође пројектовао је и католичку цркву Похођење Блажене Дјевице Марије у Бачкој Тополи, која је приказана на насловној фотографији. Та црква изађена у неоготском стилу достиже висину од 72,7 метара, што је чини највишом католичком црквом у Србији. Зграде суботичке библиотеке и гимназије, као и црква у Бачкој Тополи могу се видети на фотографијама испод.

Како је напоменуо мој ранији саговорник, мађарска сецесија је после Другог светског рата сматрана трећеразредним уметничким стилом, али се временом изборила са свој заслужени статус. Архиектура, као и многе друге сфере људског рада, подложне су подцењивању и упреплетани са неизвесним личним судбинама. Ипак, ништа не оставља такаву задужбину у једној локалној средини, као живот посвећен универзалном складу – односно лепоти материјализованој кроз таленат, знање, рад и предузетнички дух. Рајхлово дело је то показало.

Детаљи са Градске библиотеке у Суботици

Фотографије и текст: Милош Павков