Свако ко је чуо за подземље Петроварадинске тврђаве зна за легенде о али – огромној змији која прождире људе, као и приче о изгубљеним посетиоцима и њиховим посмртним остацима. Према сведочењима једне реномиране Новосађанке, којој је тврђава дом и радно место, те приче дефинитивно имају реалну основу, али су често претеране.

-Постоји прича да је један војник, којег је капетан по казни затворио у подземље, дозивао у помоћ због велике змије и после тога нестао, наводно јер га је она појела. И поред тога што је то само прича, дешавало се да у подземљу и на тврђави видим обичне смукове, дугачке по три до четири метра, а понекад и десетак сантиметара дебеле – прича Јулијана Киш, академска вајарка која живи и ради у атељеу на тврђави. Иако је рођена у Пешти, а Академију уметности завршила у Београду, већ дуго живи у Новом Саду, а подземне тунеле Петроварадинске тврђаве познаје толико добро, да их је током бомбардовања показивала и припадницима тадашње Војске Југославије. Иако у њих – како каже – више не залази због астме, њено вишедеценијско искуство на самој тврђави је непрцењиво.

-Не бојим се змија. Једном сам на једном месту на тврђави видела једну заиста велику, као оно дрво – говори Јулијана, показујући на грану дебелу попут људске подлактице. И наставља:

-Од једног радника који се ту затекао узела сам лопату и када сам замахнула да њом ударим змију, пала сам преко ње. Змија је почела главом да улази у рупу, а када сам је ухватила руком, нисам могла да је задржим, те је ипак побегла у рупу – прича она. Јулијана је испричала и чувену причу о камионџији, којем је огромна змија прешла пут у Петроварадину. Како каже, могуће је да је то нека змија коју је неко донео и пустио, али додаје да такве, највероватније тропске врсте змија, у хладним ходницима не би могле да преживе зимске месеце. Она не верује у причу о великој али која прождире људе у подземљу и поред свог искуства, које је поделила пред окупљеним истраживачима удружења Урбаних герила ратника из подземља .

Како се може видети на насловној слици, приче о „обичним“ змијама нису претеране. На слици је Миклош Колар из УГРИП-а, који је прошлог викенда током првог обиласка подземља са својом ћерком и њеном другарицом пронашао одбачену кожу смука. Поред тога, истраживачи су пронашли и мумифициране остатке мале змијице чистећи тунеле.

-До сада сам у подземљу десетак пута виђао обичне змије. Највећа је била око једног метра дугачка и три сантиметра дебела – каже Леон Шурбановић први човек УГРИП-а.

Што се тиче лешева, према речима вајарке Јулијане Киш, раније су се често у тунелима проналазили лешеви бескућника, који су се смрзли покушавајући да ту живе. У пар наврата је – прича она – помагала и полицији да пронађе нестале особе у подземљу.

-Једном сам видела једну старију жену код једне од капија и одмах сам схватила да са њом нешто није у реду, јер је била у спаваћици и у папучама. Те вечери чула сам женске вриске из подземља. Касније сам сазнала да су нека деца, која су играла фудбал и лопта им је отишла у тунеле, пронашла њено тело. Она се такође смрзла – завршава Јулијана.

Да би се разумеле приче о змији која прождире људе, најбоље је погледати слике из дубоког подземља дате у наставку фото приче. Ако постоји нешто што је заслужније за настанак тих легенди више од смукова и свега осталог, онда то јесте јединствена атмосвера петроварадинског подземља, која одише мистеријом и страхопоштовањем.

Фото, текст: М.П.