Животи из подземља: Милан Младеновић је развозио екипу из мог клуба Реноом 4

Живимо у времену када су се рокенрол, емпатија и добра енергија која гради ново, а чува старо повукли у подземље – али буквално. У исто време док су те вредности, у урбаним круговима често зване „андерграунд“, биле ближе површини – или је бар тако деловало на први поглед – у истом том подземљу су се банде криминалаца бориле за своје парче тунела. Сада су се места заменила – стиче се утисак из приче Владана Вулићевића из Београда, некадашњег менаджера и сувласника култног београдског клуба „Бус“ – сведока последње велике епохе југословенског рокенрола.

-Милан Младеновић је у мом локалу правио латино журке четвртком. Сигуран сам да је на тај начин више зарађивао него бављењем музиком. Правио је звечке за екипу и делио их на улазу, а касније их је са журке возио кући својим Реноом 4. На његовим журкама у клубу „Бус“ почетком деведесетих почели смо да промовишемо текилу и она је заживела на овим просторима захваљујући нама. То је било сасвим непланирано, јер смо купили неку сумњиву текилу и морали смо да је се решимо. Пре 91. године прошлог века код нас није било текиле у клубовима – започиње своју причу Влада, седећи у напуштеном кавезу за тигра на Петроварадинској тврђави, где су га угостили Урбани герила ратници из подземља, свремени истраживачи тајни „Дунавске лепотице“. Они су га касније и провели кроз подземље.

Владан Вулићевић (десно), са Леоном Шурбановићем, првим човеком УГРИП-а (лево)

Како истиче, осим са латино журки из „Буса“, није Бог зна колико добро познавао Младеновића, али сећа се да је био – како каже – добар и емпатичан, прави позитивац. Прича о вођи чувене Екатарине Велике није једина прича из некадашњег југословенског рок живота, о којем се мало зна, коју је Влада донео у петроварадинско подземље.

– Бус је био култни београдски клуб, познат по томе што је унутра био црвени двоспратни Дабл Декер. Сама прича о довожењу тог буса из Велса је фасцинантна. Прво нико од људи који су га довезли у Југославију, никад пре није возио аутобус. Морали су да му издувавају гуме, како би прошао испод надвожњака, јер је био висок. Касније се простор око црвеног аутобуса стално ширио и временом смо постали клуб који може да прими хиљаду и по људи – каже Влада и наставља са пикантеријама, које по данашњим схватањима звуче нестварно и егзотично у исто време:

– Једном смо проширили простор, али нисмо стигли да направимо под па смо га посули лишћем. Гости су на то гледали као на добар штос. Клуб је у неким навратима имао и огњиште на средини, изнад којег су се димили пилићи. За време свирки пилићи су падали около. Рано, негде 1992. смо почели да пуштамо електронску музику, то је тада било потпуно ново. Користили смо медицински ласер, који није смео да баца зрак по људима, да неко не би ослепео. Имали смо и програм, који је кроз музику и клопу представљао неку земљу – сваки пут неку другу. Први смо почели са недељним распоредом дешавања, организовали смо мис мокре мајце, а имали смо и малу позоришну трупу. Гангстери су у то време доносили своје касете са народњацима да им се пуштају, али су им људи из Буса доскочили тиме, што су из тог разлога имали само грамофон у клубу. Боске Ајкула, наш конобар, био је певајући конобар. Имао је слушалице се микрофоном, као Мадона, што је тада било невиђено – присећа се Влада, прелазећи са једне на другу причу речима: „Знаш шта је још било? Али то немој да пишеш“!

– Први смо почели да правимо пена журке. Купили смо велику пена машину и одвојили за пену један део локала, до којег може да се приђе преко бине и од горе – преко галерије. Један гост је стекао утисак да је пена густа, па је са галерије скочио „ласту“ у пену. Није се јако повредио – присећа се некадашњи менаџер Буса.

Слободан Давидовић из УГРИП-а и Владан Вулићевић

Осим ЕКВ-а, у Бусу су наступали и други велики бендови тадашње рок сцене, попут Ван Гога и Електричног оргазма, а јако лепа сећања Влада има и на чувеног Делчу, који је у том клубу организовао караоке журке једном недељно. Ипак, посебно му је у сећању му је остао један наступ Неверних беба.

– За њих је тада певао певач, који је пио познат под надимком Били Кинг. Било је неко пушкарање у граду и долази у клуб интервентна полиција. Командир је замолио да кажемо певачу да са бине обавести екипу, да је у питању рутинска контрола и да само припреме личне карте. Међутим, Били Кинг се обратио људима да то ураде имитирајући Слобу Милошевића. Командир интервентне је изашао на бину и иронично рекао на микрофон: „Ха, ха, ха. Сад сви напоље“. И затворио је клуб – присећа се Влада.

Како каже, не би се поново бавио тим послом, првенствено јер данас има много више клубова, а људи имају много мање новца. Он сматра да се сада у излазак иде и са мање од „једне црвене“, а некад је то било много више, као у данашње време 50 еура. Ипак, то је био тек почетак деведесетих. Како каже Влада, људи су имали уштеђевине из осамдесетих.

Данас се он бави штампањем мајци и производњом сопственог занатског пива. На први поглед, не одаје утисак да је био непосредни сведок преласка, не само једне државе у неку другу, већ једног начина живота и размишљања у неки сасвим други. Да „андерграунд“ сцена постоји и данас, уверио се својим првим зароном у подземље Петроварадинске тврђаве.

– Поред очуваности тунела, чињенице да је сваки војник знао само свој део подземља и импресивног бескраја ходника, најфасцинантније ми је управо то, што волонтери УГРИП-а сваке недеље долазе да износе смеће одатле. Замисли да неком кажеш, да поред осталих ствари које радиш у животу, још и износиш ђубре из 25 километара катакомби за џабе. Гледали би те чудно. То је хипи контра-тег потрошачком друштву. Не уклапа се у сервирану нам реалност, да је срећа једнако новац. Свако од нас треба да уради нешто добро у својој средини, да би нам било боље, уместо да сви очекују инстант решења – завршава своју причу Владан Вулићевић.

И поред тога што се са Леоном Шурбановићем, првим човеком УГРИП-а, због здравствених разлога, договорио да буде проведен кроз свега стотинак метара подземља испод Равелина Свете Еугеније Римске, са одушевењем је обишао мало дужу туру комуникационом линијом, такозваном Рудолфовом линијом. Неким људима је „андерграунд“ у крви.

Текст, фото: М.П.

Advertisements