Северноамерички Индијанци, такозвани „примитивни“ људи, знали су да нас је природа све створила једнако важнима, али и битно различитима. Зато, ако би неко показао неки дар, или наклоност према нечему, чланови племна би му допустили да то развија, јер су знали да од тога имају користи и он и они. Тако су опстали стотинама година до доласка белих људи. Међутим, ми данас живимо у сасвим другачијем свету, који сасвим сигурно неће опстати још стотинама година.

Све нас уче да понављамо једне исте ствари и обрасце понашања, да исто мислимо и говоримо. На овим фотографијама приказани су портрети стварних људи, какве можемо срести на улици, а да их ни не приметимо. На њима су академски уметници, награђивани новинари, чувари наслеђа, сељаци, ловци, рокери, улични свирачи и чистачи ципела, принудни носачи партијских и других обележја… Пробајте док гледате њихове слике, да погодите ко су они.

Циљ њиховог објављивања јесте тај, да се прикажу стварни људи у свом њиховом сјају, посебности и обичности. Као и да се разбију шаблони извештачених селфија, реклама и пропагандних фотографија из лажних вести, са којих нас вештачки озбиљно и важно гледају ничим заслужни припадници такозване елите. Гледају нас, порчујући нам, да треба да им будемо захвални што су нам обезбедили довољно покретних трака, да без обзира на природу која нас је створила, кроз понављање једних истих монотоних радњи, заслужимо свој опстанак у овом њиховом свету. Свету који су украли од стварних људи.

Људи са ових слика, као последњи Мохиканци, показују да и поред тога што се свет променио, природа је и даље остала иста. Створила нас је довољно различите и једнако битне, да се допуњујуемо. У данашње време такве ствари је буквално потребно цртати, у овом случају цртати светлом. Неки од ових портрета били су објављени у другим фото причама на овом блогу, док су неки објављени први пут.

Фото, текст: М.П.