ФОТО: Генерације изгубљених у петроварадинском подземљу и њихове приче

Ако сте клинац из Петроварадина, Новог Сада, или чак неког мало удаљенијег места, сигурно бисте желели да можете да се похвалите у друштву, да сте лутали уским мрачним ходницима испод Тврђаве Петроварадин. А можда само желите да лутате, без да се иком хвалите. У сваком случају, пар скретања кроз уске тунеле са подом посутим циглама и нисте сигурни, да ли знате да се вратите истим путем. Када пробате да пронађете излаз, одједном се ипред вас појави зид, који „до мало пре није био ту“. И у моменту вам кроз главу пролазе све оне приче о лавиринту, аждаји, тунелима који сами мењају свој распоред и остале мистерије, које у друштву, често уз чашицу, причају разноразни „зналци“. Чујете откуцаје свог срца, у гробној тишини петроварадинског лавиринта. Изгубљени сте.

Ово је већ више од пола века прича генерација клинаца и одраслих људи из Петроварадина, Новог Сада, али и из других места. Међутим, за разлику од филмова, када јунаци „угледају светлост дана“ и закуну се да се ту више никад неће вратити, многи од оних који су се губили у подземљу Тврђаве Петроварадин, касније су се вратили. Ако не они, онда њихова деца.

-Мој отац Анте Калем живео је педесетих година прошлог века са породицом у Сремској Каменици. Имао је између десет и дванаест година, када се са својим братом сличних година упутио на експедицију у тунеле испод тврђаве. Породица их је тражила данима. Понели су карбит лампе и кесе са ваздухом, за сваки случај. Без светла су остали одмах првог дана. На крају, успели су да изађу негде далеко од тврђаве, после три дана лутања – прича Стева Калем (на сликама испод), Новосађанин и члан Урбаних герила ратника из подземља, огранка Удружења грађана „3Д свет“, које се бави истраживањем и очувањем Тврђаве Петроварадин.

Поред Стеве Калема, у том удружењу нашао се још један Новосађанин, чија је прича о губљењу у подземљу Петроварадинске тврђаве лична и десила се деведесетих година. О његовој причи, може да се сними филм.

– Имао сам тад шеснаест година. Моји другови и ја, мислили смо да је боље да први дан школе будемо у „катакомбама“, него на часу. А онда је наше зезање прерасло у опасно зезање – започиње своју причу Шандор Балинт, аутомеханичар из Новог Сада. После увода, додаје гас својој причи.

Шандор Балинт

-После двадесет минута од момента када смо ушли, хтели смо да изађемо напоље и схватили смо да смо се изгубили. Успели смо да изађемо на један од излаза у Хорнверку и у једном тунелу одмах код тог излаза, видели смо десетак ликова, наркомана, који су се ту шприцали. Они су нас повијали, почели смо да бежимо и тада смо поново ушли у подземље, те смо им на тај начин побегли. Опет смо се изгубили и лутали смо још три, четири сата. Дошли смо и до поплављеног тунела. Била је ноћ када смо изашли. Кроз један веома узан излаз видели смо црнца, који је радио у зоолошком врту, који је тада постојао на тврђави. Викали смо га, али нас није чуо. Провукао сам се напоље и кренуо да прескочим једну ограду, јер више нисам хтео да се враћам у тунеле. Када сам прескочио ограду, нашао сам се лице у лице са ламом, јер је то био њен кавез у оквиру зоолошког врта. Срећа што смо уопште изашли напоље – завршава своју причу Шандор.

Да клинци нису једини које занима да тумарају мрачним тунелима испод Тврђаве Петроварадин, показује прича двојице истраживача – Леона Шурбановића и Славомира Кишфалубца. Они су 2015. године, може се рећи у „наше време“, почели да истражују контра-мински систем испод Петроварадинске тврђаве. Њих двојица су данас Урбaни герила ратници из подземља, научили су напамет цео систем тунела, остварили сарадњу са Историјским војним архивом из Беча, пренели су знање многим другим истраживачима. Ипак, своју авантуру су започели тако што су се изгубили, као обични средњошколци који су побегли са часа у подземље.

Леон Шурбановић

-У новембру 2015. када сам се изгубио у подземљу, имао сам 39 година. Кренуо сам у истраживање сам, са две батеријске лампе, пет батерија, пола киле хлеба, две конзерве рибе и две литре воде. Све залихе сам појео и попио, а потрошио сам и све батерије осим последње. Био сам на трећем положају подземља. Сигнала за мобилни телефон није било. Налазио сам се у једној раскрсници. Из сваког од ходника, који полазе из те раскрснице, само бих се вртео у круг. Лег’о сам на земљу, скупио се у положај фетуса и хтео сам да плачам, али ми сузе нису долазиле. У мени је прорадио неки зверски инстикт и почео сам да размишљам као све оне животиње које живе у подземљу – јазавци, лисице и кртице. Пошто сам дизајнер по струци, почео сам да правим у глави тродимензионалну мапу, поделио сам подземље на унутрашњу и спољашњу линију, које су спојене везивним линијама. И после 17 сати лутања, одмах сам пронашао излаз. Захваљујући том искуству сам научио подземље – каже Леон Шурбановић, први човек УГРИП-а.

Своју причу о губљењу има и Леонов колега Славомир Кишфалубац.

Славомир Кишфалубац

-Крајем 2015. године, када сам истраживао контра-мински систем, док још нисам био сигуран у своје познавање подземља, спутио сам се на трећи положај, неких 12 метара испод земље. Ишао сам до последње линије, где су ми са десне стране били слепи тунели. Ушао сам у један од њих и угледао одсјај очију неке животиње. Не знам да ли је то била мачка, или можда пас, лисица или јазавац, али та животиња је силовито кренула према мени. Уплашио сам се и почео да бежим, те сам бежећи разбио ламу о зид тунела. Тумарао сам неких пола сата са упаљачем, изгубљен и уплашен од те животиње. Нисам знао да ли се приближавам излазу, или се враћам одакле сам дошао. Схватио сам где се налазим, када сам на зиду угледао ознаку „404“. Пушење ми је на неки начин спасло живот, јер сам захваљујући томе имао упаљач код себе – завршава своју причу Славомир Кишфалубац из УГПИП-а.

И поред тога што данас постоји веома искусна и организована група истраживача петроварадинског подземља, за многе младе и даље представља изаов да сами тумарају по подземљу, те каче видео снимке своје авантуре на Јутјуб.

-Клинци се доста губе у последњих годину дана, ми смо игром случаја спасли седам екипа. Последља екипа су биле две девојчице од дванаест година и један дечак сличних година. То је такозвани „катакобе рулет“, када клинци задају једни другима задатке преко Јутјуба. Данас су катакомбе, пре је било купање у леду, сутра ће бити ко зна шта. Ми се залажемо за затварање подземља, како се овакве ствари не би дешавале, али за то нам је потребна подршка институција, које су већ годинама глуве за ово што ми радимо – сматра Леон Шурбановић.

Канап везан за циглу, веома несигуран начин за обележавање пута кроз подземље. Фотографија са краја 2017. године.

Неке ствари се драстично мењају, а неке никад. Некада су, према причама старих истраживача, локални клинци крали свеће са гробља, како би се спустили у подземље. Данас зарањају са лед лампама, мобилним телефонима, камерема високе резолуције… Ипак, изазов сплета тунела, који није ни лавиринт, ни катакобе – већ највећи сачуван систем за контра-минско ратовање на свету, јесте нешто што ће увек привлачити људе. Можда је суочавање са мраком око нас, вапај за суочавањем са мраком у нама? У сваком случају, легенде о људима изгубљеним у подземљу су између мита и истине!  И поред тога што је вероватније, да ће се изгубљени пре срести са лисицом, јазавцем, или чак са ламом, него са огромном аждајом која прождире људе, атмосфера подземља и искуства изгубљених превазилазе све оно што се прича уз чашицу.

Како бисте што боље осетили атмосферу подземља Тврђаве Петроварадин, уживајте у сликама контра-минског система и Урбаних герила ратника из подземља, који су одавно превазишли губљење у утроби „Дунавске лепотице“.

Фото, текст: М.П.

Advertisements