Замислите да се возите ноћу од Новог Сада ка Бачкој Паланци и одједном вам пут пређе утвара древног хазарског коњаника под пуном ратном опремом. Многе варошице у Војводијни имају стари дворац, стару католичку цркву, споменик народно-ослободилачкој борби и локалну легенду, али мало које тако живописну као Челарево. Међутим, трагом приче о легендарним Хазарима и дворцу Дунђерског, долази се до много приземнијих прича, попут небриге о културном наслеђу.

– Пролазио сам тим путем из приче о хазарским коњаницима и ноћу и дању, али нисам видео никакве духове. Ипак прича о духовима у Челареву има да се исприча. Једном је један човек из Челарева ишао код љубавнице у суседно село Гложан, што је његов први комшија знао. Када се враћао из швалерације, комшија се огрнуо белим платном и сачекао га да га уплаши. Јадни човек је пао од страха и једва остао жив – прича Стеван Бодоло, који је рођен у Челареву и ту живи цео живот.

Он и његови суграђани кажу да је било још случајева када су се мештани прерушавали у духове и плашили једни друге, у неким случајевима је чак морала да интервенише и некадашња народна милиција. Али главну причу о духовима хазарских коњаника, који се указују возачима на локалном путу – по којој је Челарево надалеко познато, не негирају, али не могу ни да посведоче њеној истинитости, и поред тога што цео живот ту живе.

Основа за ову причу је Аварска некропола, археолошко налазиште код старе циглане у Челареву, на којем је седамдесетих година прошлог века пронађено око 650 гробова Авара, Словена и Хазара – номадског народа из Азије јеврејске вероисповести, познатог по делима Милорада Павића и популарним теоријама завере. Према Википедији, гробови Словена откривену у Челареву су скромнији, док су гробови Хазара комплекснији, са нишама и угравираним хебрејским именом Бога „Јахве“.

Без елемената древне мистике, ово место надомак Бачке Паланке је мирна варош широких улица, позната по Калзберговој пивари, која је један од ослонаца локалне економије, али и по дворцу чувеног индустријалца и добротвора Лазара Дунђерског. Ипак, он је у поседство дворца дошао тек касније, јер је дворац првобитно изграђен тридесетих година деветнаестог века за угарског племића Николу Безередија, по пројекту непознатог бечког архитекте. Према подацима сајта „Војводина онлајн“, дворац су својевремено посећивали Никола Тесла, Паја Јовановић и Лаза Костић, који је управо ту упознао Ленку Дунђерски – ћерку Лазара Дунђерског, којој је посветио чувену песму „Санта Мариа де ла салуте“. С обзиром на то, какав педигре има, прилично је жалосно видети у каквом се стању то здање налази данас.

– Исти млади који пишу те графите, недавно су опљачкали банку. Полиција не може да уради ништа, јер је закон направљен за лопове, а не да се сачува наслеђе. Дворац је затворен за обилазак већ дуго времена – прича локални извор, који је желео да остане анониман. Са њиме се слаже и мештанин Стеван Бодоло.

– Дворац је био прави двор док су га држали Дунђерски и Тито, а пропао је када су га преузеле новосадске институције. Челарево је некада било познато и признато, имали смо затворни базен пре Новог Сада – закључује Бодоло.

Упркос недостатку осећаја и свести надлежних за локално културно наслеђе, прича Челарева потврђује то, да се инспиративне догодовштине – од мистериозних азијских коњаника, преко мештана који плаше једни друге преушавајући се у духове, до великих љубавних прича – попут приче Лазе Костића и Ленке Дунђерски, понекад дешавају и у малим местима, далеко од великих градова. Те посетити таква места, макар и на један дан, јесте авантура вредна труда.

Улица и стара црква

Фото, текст: М.П.