Људи су увек тражили начин да прођу на “другу срану”, шта год та друга страна била – друга обала реке, или други свет. За успех у томе увек је био нужан колективни напор, напор који са собом носи огоромну жртву. И онима који су поднели ту жртву можемо да захвалимо на томе, што ми данас можемо да прођемо на ту другу страну. Двадесет седам и по хиљада радника погинуло је градећи Панамски канал, оставивши свету пречицу да прођу из једног океана у други.

Док пишем овај текст на балкону кабине на палуби једанаест брода за крстарење по имену Корална принцеза, присећам се како сам на истом том балкону пре пар дана, једног кишног мајског јутра, стојао пре првих зрака сунца, љуљајући се на таласима Карипског мора, полако увлачећи дим оригиналног америчког Малбора и чекајући да на хоризонту угледам светла у мраку. Светла која означавају улаз у Панамски канал. Иако сам касније тог дана морао да радим као бродски фотограф на истом том крузеру, осећао сам да не смем пропустити прилику да направим неколико фотографија својим приватним фотоапаратом.

Већ рано ујутру, чим је свануло, брод је допловио до прве од три капије, које воде кроз канал. Први јачи утисак оставили су радици на каналу, који рутински обављају свој свакодневни посао. Била је то сцена која подсећа на било коју другу радну сцену, попут рада у фабрици, или на градилишту. Али ипак, у свој својој огољености та свакодневица обичних људи са другог краја света, као ни тмурно време које је потрајало скоро цео дан, нису убили романтику проласка из Атлантика у Пацифик, односно Тихи океан. Баш напротив, учинили су је још ближом чулима.

Свака од поменуте три капије има два одвојена канала, кроз које бродови плове у два смера. После пролаза кроз прву капију, који је трајао око два сата, уследила је пловидба кроз прелепо вештачко језеро Гатун, украшено бројним заливима, острвцима и палмама. Једино што је кварило утисак раја и подсећало ме на то да сам још на земљи, био је призор теретних бродова натоварених контејнерима, који су пловили у сусрет крузеру.

Нешто касније тог дана причао сам са Алијем Демировићем, поморцем из Сарајева, који ради на крузерима од 2017. године. Почео је као спасилац на базену, а тренутно ради у бродском казину. Како каже, у својој поморској каријери прошао је и кроз Сујетски и кроз Панамски канал.

-Сујетски канал није занимљив, јер види се само песак. Овде на Панамском каналу постоје ужи и шири делови, као и права џунгла около. Није ми први пут да пролазим кроз овај канал. Пре неколико година у Панама Ситију био сам у највећем тржном центру који сам икад видео. Толико је велик, да постоји аутобус који вози посетиоце са једног краја тржног центра на други. Шанса да одем из Босне и посетим све земље у којима сам био – од Африке до Азије – равна је добитку на бингу. Упознао сам друге менталитете и културе, те сам проширио видике. У Њујорку сам видео људе различитих култура и нација како живе у миру. Док код нас чим се мало издвојиш из масе, одмах те осуђују – прича Али Демировић.

После пар сати пловидбе кроз широко језеро долази се до друге и треће капије, које су релативно близу једна другој. Тада се пажња са фантастичне природе поново усмерава на величанственост те комплексне људске творевине.

Први покушај изградње Панамског канала почели су Французи 1880. године. Ипак, пројекат је пропао, узевши животе двадесет две хиљаде радника. Томе су допринеле болести, попут маларије и жуте грознице, као и одрони. Пројекат су почетком двадесетог века преузеле Сједињене Америчке Државе и успешно га привеле крају. Нажалост и током америчких радова умрло је још пет и по хиљада радника. Канал је свечано отворен 1914. године, а Сједињене Државе управљале су територијом Панамског канала све до 1999. године, после чега је власт над њим коначно преузела Панама.

Пловидба кроз осамдесет два километра дугачак канал трајала је цео дан. Прави бисер указао се тек на крају, после проласка кроз трећу и последњу капију за бродове. Тај бисер био је Панама Сити. Велелепни град збијених високих солитера практично ниче из срца централно-америчке џунгле на обали Пацифика, частећи оне који плове кроз Панамски канал нестварним призором, који подсећа на сцену из неког футуристичког филма.

Баш као што је рекао Али Демировић, сарајевски поморац, у питању је искуство које заиста шири видике, баш попут путовања у други свет. То искуство указује на то, колико је свет велик у односу на обичног човека, али и опомиње, да човек мора стално да расте – како би временом срастао тим великим светом и пронашао своје место у њему.

Фотографије и текст: Милош Павков

Фотографисано 14. маја 2022.