После скоро две недеље пловидбе бескрајном пучином Тихог океана, од Панаме ка Аустралији, јутрос сам коначно угледао копно – острва Француске Полинезије. Далеко од континената са обе стране океана, овај архипелаг у сред Пацифика као да живи свој живот, неоптерећен турбуленцијама великог света. Уз сјај сунца и зеленило палми, представља слику малог тропског раја на земљи.

Фотографије објављене у наставку поста снимио сам у раним јутарњим сатима са горње палубе крузера Корална Принцеза. На њима доминира лука Папетеа, највећег града Француске Полинезије – који се налази на острву Тахити. Као што се да наслутити са тих слика, главна делатност становника тих острва јесте туризам. Доминантан језик је француски, јер су та острва француска прекоморска територија. Како сам чуо у ћаскању са осталим члановима посаде крузера, острво Тахити посебно је привлачно сурфрерима.

Нажалост, због техничких околности, био сам у прилици да само на непуних пола сата напустим крузер и фотографишем Папете. У трци са временом, у далеком непознатом делу света, имао сам јасну намеру да то кратко време искористим да направим једну добру фотографију, којом бих најбоље приказао атмосферу тог малог тропског раја.

Овде се поново потврдило то, да је човек мера свега – посебно у фотографији. Чим сам изашао из луке и прешао прометан градски булевар, набасао сам на идиличну малу улицу, где жене продају цвеће, биље и сличне производе. У једном моменту поглед ми се срео са погледом старије жене са насловне фотографије. Иако је гледала право у мене – странца са фотоапаратом, нисам могао да пропустим прилику, те сам само подигао објектив и забележио њен портрет.

Са венцом од тропског цвећа у коси, биљем на картонским кутијама испред себе, само ме је гледала са необичном смиреношћу. Да ли зато што је као улична продавачица навикла на странце и туристе, или због нечег другог, ко зна? Сматрам да је поглед те жене са другог краја света у њеном природном окружењу најбољи приказ атмосфере тог малог тропског острва, који сам могао забележити. Јер било које место на свету најбоље се види, ако се гледа кроз човека.

Фото, текст: Милош Павков