ФОТО: Иден у Аустралији – градић китова и бајковитих пејзажа

Приморски градић Иден у аустралијској савезној држави Нови Јужни Велс, некада насеље ловаца на китове о чије су се стене разбијали бродови, у модерно доба претворио је своја главна природна обележја у туристички потенцијал, те је постао лука за посматрање китова и уживање у бајковитим приобалским пејзажима. Тако су симболи тешке прошлости постали основа перспективне садашњости, захваљујући предузимљивости и напретку.

Тај градић, у којем живи нешто више од три хиљаде становника, смештен је негде на пола пута између Сиднеја и Мелбурна на источној обали Аустралије у заливу Твофолд, у којем се налази трећа по величини природна лука на јужној хемисфери. Захваљујући тој природној предности и туризму као основи економије, Иден је вероватно једно од ретких малих места на свету, у чију луку пристају велики бродови за крстарење. Ја сам имао прилику да га посетим радећи као фотограф на крузеру Корална Принцеза.

Лука у Идену

Одмах по силаску са брода, на улазу у иденску луку, могао сам да се уверим у предузимљивост локалних становника, који су поставили штандове са разним сувенирима и домаћим производима. Тако сам упознао Кет Котап, која се заједно са мужем пре четири године доселила из околине Мелбурна у Иден. Ту су покренули дестилерију за производњу џина.

-Ово је јако миран и леп градић, а такође је добар за мали бизнис. То је необично, јер људи углавном не виде живот у малим местима као добру пословну прилику, али овде јесте тако. Пуно се гради последњих година и тешко је наћи зантлије попут електричара и столара – рекла ми је укратко Кет.

Кет Котап

На крају нашег разговора предложила ми је да одем на неку од тура за посматрање китова. Према њеним речима, суживот са китовима важан је део начина живота тог градића. Између осталих врста, ту се могу видети плави китови, као и орке – често познате као “китови убице”, иако заправо спадају у породицу делфина.

Према подацима са Википедије, лов на китове на месту данашњег Идена почео је крајем осамнаестог века. У првој половини деветнаестог века на бродовима за лов на китове почели су да раде Абориџини из локалног народа Јуни, који су одбијали да лове орке. То је довело до промене односа према такозваним китовима убицама. Китоловци су почели да користе орке као помоћ у лову на грбаве китове. Када би грбави кит ушао у залив Твофолд, орке би му блокирале излаз, a китоловци би га ухватили помоћу харпуна. Као награду давали су оркама делиће уловљених грбавих китова.

О томе колико су орке и даље поштоване у Идену, сведочи чињеница да се у том месту налази музеј посвећен тим животињама. Сва срећа па је захваљујући развоју туризма и порасту еколошке свести посао лова на китове временом замењен турама за посматрање китова. А то колико су ти џиновски сисари и даље значајни за тај градић показује и фотографија испод, на којој се види да је неки становник Идена испред своје куће подигао споменик који приказује китов реп.

Нажалост током своје посете том месту нисам успео да фотографишем ни једног кита. Али имао сам прилику да видим други адут Идена, који га је учинио успешним туристичким местом. То су прелепи приобалски пејзажи на фотографијама испод. Тај градић практично је расут по брдима, која се идижу изнад масивних оштрих стена. Ти пејзажи навели су ме на помисао да је место добило име по Едену, библијском рајском врту (Иден се на енглеском пише “Eden”), али сам касније сазнао да је добио име по некадашњем британском секретару за колоније Џорџу Идену, првом ерлу од Оукланда.

Потрага за што бољим кадром довела ме је до старе дрвене црквице саграђене 1870 године (фотографија испод). Данас је та грађевина музеј посвећен Мери Меккилoп, аустралијској часној сестри коју је Католичка црква прогласила за светицу. О њеној повезаности са Иденом сазнао сам од сестре Бенедикте, чланице реда Сестре светог Џозефа, која није желела да је фотографишем.

-Мајка Свете Мери Меккилoп, која се звала Флора, погинула је када је доживела бродолом код Идена 1886. године. У тој несрећи настрадао је седамдесет један бродоломник, а према сведочењима мештана, једино Флорино тело нису појеле ајкуле, нити се разбило о стене, већ га је океан избацио на обалу читавог. Она је касније сахрањена у Сиднеју, а њена ћерка – Мери Меккилoп подигла је у Идену школу и често је посећивала градић – каже сестра Бенедикта.

Да се закључити, да иако се о напретку често говори као о нечем лошем, поготово за мала места чији је начин живота везан за природу и окружење, Иден доказује управо супротно. Том аустралијском градићу напредак је донео перспективан живот мале туристичке вароши, а да при томе није изгубио своја главна обележја. Само су становници Идена навике везане за стари начин живота заменили конструктивнијим вредностима.

Фотографије и текст: Милош Павков