Остаци старе грађевине од цигала изронили су изнад површине воде протеклих недеља на речном језеру Бегечка јама – двадесет километара удаљеном од Новог Сада, тачно на месту за које мештани већ деценијама тврде да се ту налази давно потопљена стара црква. До појаве остатака грађевине дошло је због рекордно ниског водостаја Дунава, који је узроковао и рекордно низак водостај на Бегечкој јами.

Приче о потопљеној старој цркви на дну Бегечке јаме – на локацији потопљеног старог Бегеча – многи су сматрали само сеоском легендом. Међутим, када се мутна вода повукла, стара легенда изашла је на светлост дана, подсетивши да старе светиње често леже скривене испод нагомиланог муља, чекајући тренутак када ће их поново обасјати сунце.

Петар Лапу, звани Браша – чувени бегечки рибар и оснивач „Чарде код Браше”, каже да када су рибари крајем педесетих година прошлог века бацали мреже на месту старе цркве, нису имали довољно дугачке мреже које могу да падну на дно, јер је вода ту била дубока око двадесет метара.

– Сада је дубина на том месту око шест метара, због наношења муља. Објекат се састоји од остатака зидова и бедема. Пре пет или шест година водио сам ту рониоца, који је стао на бедем старе цркве када сам му показао тачно место. Годинама раније један пар из Јужног Тирола – професор и новинарка – дошли су да обиђу стару цркву, незнајући да је потопљена. Њихов син купио им је књигу о 264 католичке цркве на Дунаву, у којој је била и бегечка црква. Ја сам их повео, међутим нису могли ништа да виде, јер је све било под водом. Две године касније поново су дошли и донели су ми урамљен исечак из поменуте књиге – прича Браша показујући урамљену слику, на којој се налази и мали текст на немачком насловљен са „Dorf Begecs in Ungarn”, односно „Село Бегеч у Угарској”. На слици се види уметничка илустрација идиличног села са црквом, реком, неколико кућа и рибарском корпом.

Иако је према Брашиној причи потопљена стара црква католичка, он подсећа на то да је од греда из те цркве направљен некадашњи крст на садашњој православној цркви у Бегечу. Како каже, стари Бегечани причали су да је црква на Јами поплављена дванаест година пре изградње садашње православне цркве. Пошто је садашња црква саграђена 1838. године, то би поплаву старе цркве сместило негде у 1826. годину, односно пре тачно двеста година.

Као искусан рибар, познавалац ћуди дунавских риба, али и самог Дунава, Браша има објашњење како је уопште дошло до поплаве старог села и цркве. Он сматра то да је Дунав некад текао северно од Бегеча, односно да је Бегеч био у Срему. Када је временом река пробила ново корито јужно од Бегеча, старо село и црква нашли су се окружени водом са обе стране, што је довело до поплаве и премештања села на садашњу локацију.

– Ту са друге стране Бегечке јаме је шодер – иста врста земљишта као и у Баноштору. Све може да се сними, те стене које је Дунав кидао док је пробијао садашње корито – каже Петар Лапу, звани Браша.

Бегечанин Лазар Слепчев, професор филозофије, сматра да што смо временски даље од изворног Бегеча који се налазио на локацији око Бегечке јаме, информације о старом селу и цркви све су магловитије и често попримају митолошки карактер и обрисе мистерија.

– Ни најстарији житељи Бегеча не сећају се овако ниског водостаја Дунава и Јаме, који нам је први пут подарио да видимо конкретну структуру и зидове те грађевине о којој волимо толико да причамо. Зато бих позвао надлежне институције да искористе овај водостај за археолошко-конзерваторске радове, који су неопходни да дођемо до конкретнијих информација, како би све наредне приче о старој цркви биле утемељене на научним основама – рекао је Слепчев.

Аутор текста покушао је да ступи у контакт са археолошкињом из новосадског Завода за заштиту споменика културе у вези остатака грађевине од цигала на Бегечкој јами, али до закључења овог текста није успео у томе. Ипак, покушаваће и даље због значаја ове теме.

Иако ова прича делује као само још једна летња занимљивост – небитна у односу на свакодневне животне проблеме, не треба заборавити то да монументалне светиње – које заузимају посебно место у нашем колективном сећању – имају јединствену способност да трансформишу свест о нама самима и окупе људе око заједничког циља. А то је дугорочно много важније од обичних свакодневних брига.

Фотографије и текст: Милош Павков