Традиционални вашар који обједињује старе занате, традиционалну кухињу и уличне забављаче одржан је раније овог месеца у центру Трнаве у Словачкој. Унутар зидова старог града оживела је атмосфера старих времена, пруживши не само забаву за један дан, већ и увид у то око чега су се развили модерни европски градови.

Колоне посетилаца корачале су између редова шатора и тезги по поподневном варљивом септембарском сунцу. Иза њих уздизале су се старе зграде и цркве изграђене у архитектури која одаје утицај Хабзбуршког царства, касније Аустроугарске – којој је Словачка припадала све до завршетка Првог светског рата (била је под угарском, тј. мађарском управом).

Ако би се Трнава као град могла укратко описати, то би изгледало отприлике овако: Око старог центра града изграђеног у класичној архитектури, који је и даље делимично ограђен старим зидинама, направљене су зграде из комунистичког периода Чехословачке. Те некада сиве и меланхоличне зграде, данас су често окречене у веселе боје попут жуте, наранџасте и розе. Очигледно је то да је некада стари аустроугарски град током друге половине прошлог века повећао своје становништво на садашњих више од шездесет хиљада људи, пре свега захваљујући индустријализацији – о чему сведоче и фабрички димњаци, који се заједно са звоницима бројних цркава уклапају у савремен градски пејзаж.

Да се вратимо на вашар. Након што сам пробао један од локалних специјалитета – ситно сецкану сланину са сиром и краставцима у свеже испеченој лепињи – почео сам да обилазим тезге са занатлијама, који су углавном били обучени у нешто што се не би баш могло описати као традиционална ношња са села, већ као стара одела – односно костими, више препуштени машти него традицији.

– Продајем сапуне, шампоне, балзаме и другу козметику кућне израде. Све је ручно прављено (“homemade”) и поносан сам на то што сам занатлија – прича Мартин Макар, док стоји поред, како каже, “инсталације за дестилацију ружине воде”.

– Волим овакав начин живота. Оригинално сам из Брезна у Словачкој и сваке недеље путујем у други град. То је “цигански стил живота” – каже кроз смех, али ипак поносно, Тереза Вајцикова, која продаје накит ручне израде.

Човек са фотографије испод зове се Мартин Каналош. Он прави предмете од дрвета, попут чинија, варјача, оклагија и даски за сечење. За разлику од двоје претходних саговорника, он слабо говори енглески, те смо се тешко споразумевали говорећи три језика у исто време – енглески, словачки и српски. Ипак, од њега сам добио најубедљивији одговор на питање без иједне речи. Наиме, када сам га питао колико му је тешко то чиме се бави, само ми је показао шаку леве руке на којој су фалила чак три прста.

Оно што даје живот градовима јесу људи – ствараоци, предузетници, урбани номади, или људи који просто живе своју личну сврху. Ако тај људски потенцијал – највећи од свих потенцијала – ставите унутар зидова поретка који је одолео бројним изазовима времена, метафорично оличног кроз зидове старог града, добићете рецепт који је европске градове учинио великим. Јер од таквих старих занатлија и трговаца, као и уличних извођача, потекло је све оно што данас чини значајним градове старог континента – од уметности до међународног бизниса.

Фотографије и текст: Милош Павков