Цивилизација је изграђена преко гробова хероја. И то није само метафора, већ дословна истина. Становници неколико улица у месту Велики Међер у јужној Словачкој буквално живе, рађају се, веселе се, воле и умиру у кућама саграђеним преко гробова ратних заробљеника из Првог светског рата, који су својом жртвом у борби против Централних сила допринели томе да свет постоји у данашњем облику.

Војно гробље у Великом Међеру, односно Нађмеђеру, све је што је остало од некадашњег аустроугарског концентрационог логора за српске, црногорске, италијанске, румунске и руске ратне заробљенике, који је 1914. године направљен у том месту.

Према речима Станета Рибича, председника Удружења Срба у Словачкој, ограђени део данашњег меморијалног комплекса није једини део гробља. Он потврђује то да су куће у околним улицама, као и делови градске инфраструктуре, саграђени преко масовних гробница.

— Куће иза мене саграђене су преко италијанског и руског гробља. Нажалост, сачувано је само српско гробље. Град Велики Међер је на мој захтев оградио тај простор и направио предњи део меморијалног комплекса — односно јединствени споменик за све заробљенике — прича Рибич и наставља са описом ужаса кроз који су прошли заробљеници:

— У почетку није било барака, те су људи спавали напољу, под отвореним небом. Заробљеници из редова српске Тимочке дивизије копали су рукама земунице, како би спавали на температурама од минус петнаест и минус двадесет степени. Покривали су се тела мртвих сабораца. Када људи нису умирали довољно брзо, поливали су их хладном водом да би добили упалу плућа и умрли. Такође, оболевали су од дизентерије, тифуса и колере. Официри су имали дозволу да изађу из логора да просе, јер је током рата владала општа глад, не само међу заробљеницима, већ и међу локалним становништвом. Кроз логор је прошло више од двадесет две хиљаде ратних заробљеника, а око шест или седам хиљада њих овде је оставило своје кости (више од пет хиљада умрлих били су Срби) — прича председник Удружења Срба у Словачкој.

Он подсећа на то да је раније локална самоуправа издавала овај простор кинолошком друштву из тог места, као простор за шетање паса. Сада је тај простор ограђен и доведен у садашње стање, а у плану је и то да се до краја следеће године постави споменик српском војнику са шајкачом и шињелом који са рукама подигнутим према небу чека слободу. Споменик ће стајати на оригиналним железничким шинама које су спајале логор и гробље.

— Ја сам на себе преузео бригу како би то гробље било доведено у садашње стање. Раније смо о њему снимили и документарни филм. А постављено је и педесет шест табли са именима свих српских жртава. Овде (у Великом Међеру) су ми увек излазили у сусрет, шта год да сам хтео да урадим, а успео сам да од овог гробља направим и редовну дестинацију за посете српских делегација — изјављује Стане Рибич.

Рат је једна од најужаснијих, ако не и најужаснија ствар на свету. Зато су овакви меморијални комплекси важни — јер нас подсећају на то да наш свакодневни живот — који често схватамо олако — није настао без нечијег херојства, а ни без нечије жртве.

Фотографије и текст: Милош Павков