„Феноменално! Никад виђено! Светски! Кад ће бити опет!? Маријааааааа“!  Ово су реакције људи на највећу тачку јуче завршеног Градић феста у Петроварадину. Урбани герла ратници из подземља, модерни истраживачи тајни Дунавске лепотице, приредили су невиђен спектакл прве вечери фестивала – Шетњу чулима кроз легенде тврђаве. Реч је о поворци кроз подземље, са маскама духова, аустријских, турских и немачких војника, партизана, лопова и полицајаца, панкера и металаца,  са свећама, бакљама, фењерима, играчкама пиштољима, пендрецима, пакленим машинама, одсеченим главама, кесама Тигар лепка за дување и ритуалима. Око 200 људи је остало без даха, што људи из поворке, што извођача, потврђујући да је ово нешто што у Новом Саду до сада није виђено.

-Супер смо се провели. Хвала и пуно пздрава свима – утисак је Сање Радишић Крстић, једне од учесница поворке. Према коментарима који су сутра осванули на Фејсбуку, ово је нешто што би требало чешће организовати, а неки су чак упоредили подземни шоу са Егзитом.

Пријаве за учешће у поворци, далеко су надмашиле предвиђен број места. Поворка је кренула око пола десет увече испред ресторана Траг роде, преко надземља тврђаве, до такозваног Францистијевог улаза код пута за Сремску Каменицу. На том месту су, на опште чуђење око 150 учесника поворке, четири водича УГРИП-а – такозвана ЏФМ-а, Леон Шурбановић, Горан Илијевски, Миклош Колар и Славомир Кишфалубац оджали ритуал са бакљама, љубљењем лобања мачака пронађених у подземљу, узвикујући неке речи на само њима познатом језику. Они су били обучени у црне плаштове са капуљачама, а лица су им била нацртана шминком, да изгледају као лобање.  За окупљене је то био знак, да очекују неочекивано. Чак и после тога, нису се надали оном што су мало касније доживели.

Атмосфера уских ходника контра-минског система Петроварадинске тврђаве је била прва и последња ствар, која је учинила своје, да допринесе утисцима. После улска у мрачне и уске тунеле, широке тек толико да два човека једва могу да се мимоиђу, људи су већ били толико узбуђени, да се одушевљење могло видети на њиховим лицима. За многе од њих, то је био први зарон у подземље.

А онда, неочекивани сусрет са панкером и металцем, који дувају Тигар лепак у кесама. То је било оживљавање легенде о чувеном „Вијању тигра“. Вијање тигра је била популарна игра из деведесетих година прошлог века, када су панкери и металци долазили у подземље и дували лепак. Када би почели да халуцинирају, вијали би се по ходницима. Слободан Боба Перић у улози металца и Братислав Јовановић из УГРИП-а у улози панкера, са све офарбаном косом и исцртаном пауковом мрежом на лицу, толико су били уверљиви у својим улогама, да су се неки учесници поворке уплашили да то није део представе.

Затим се поворка насавила, када се из потпуног мрака на опште запреашћење зачула позната музика из „Отписаних“. А онда су посетиоци могли да виде Николу Оклобџију из УГРИП-а, у улози Далибора Францистија, најпознатијег новосадског „отписаног“, по којем је раније поменути улаз  задржао свој назив до данас. Далибор Францисти је био члан групе Паклена машина. Он и његови саборци су потопили немачки брод са муницијом за време Другог светског рата код Петроварадинске тврђаве, а касније су се крили у подземљу, како би избегли немачку одмазду. Одмах после Далибора Францистија, мало даље у тунелима, посетиоци су се сусрели са немачким официром, у изведби Милана Журића, који је у маниру правог СС-овца, заповеднички викао на посетиоце на немачом језику.

А после тога, језиво изненађење, али у веома шармантном извођењу ПР-а УГРИП-а Драгана Гвозденовића. Турски војник са десетак гумених змија, кубуром, турбаном и одсеченом главом, коју је сам направио за своју тачку, оставио је зачуђене пролазнике забезекнуте.

-За посетиоце је било изненађење, када су глумци са припремљеним улогама почели да искачу око њих. Били су одушевљени – рекао је после представе Драган Гвозденовић.

Одмах после турског војника, пролазници су срели и његовог непријатеља – аустријског војника, који гледа велику мапу подземља. У овој улози бриљирао је Зоран Поповић из УГРИП-а.

Таман када су шокирани, узбуђени и одушевљени посетиоци помислили да не може бити боље, на једној мрачној раскрсници су их сачекале звезде вечери. Марија Миреј Ристић и Пал Терек из УГРИП-а глумили су Марију и Франца. Према легенди Марија Брукнер је била петроварадинска Јеврејка, коју је њен љубавник – аустријски војник Франц – оставио у подземљу и касније није могао да је пронађе. Од тада, њена душа наводно лута овим ходницима. Глумци Марија и Пал су имали најмање текста, само су довикивали имена оног другог. Али колико је то оставило најјачи утисак на посетиоце, говори то, да када се Марија у костиму после представе прошетала кроз фестивалско подграђе, људи су је дозивали на улици: „Маријааааааааааа“! Прилазили су јој, да се упознају са њом и да је пољубе као праву звезду.

Марија и Франц

Сво време током туре, лопеве са фантомкама у изведби Љиљане Стојков Калем и Елене Сауер, јурио је кроз подземље полицајац у униформи из доба СФРЈ-а Завиша Сауер из УГРИП-а. Он се толико уживо у своју улогу, да је од учесника поворке тражио личне карте на увид.

-Феноменално искуство! Било је пуно припрема, али се она исплатила, јер је све функционисало беспрекорно – закључила је Љиљана Стојков Калем.

Поворка се завришила изласком из подземља ка Београдској капији. Посебно важну улогу у представи су одиграли Роберт Чех, Вера Танасић, Небојша Ђурић и Милорад Стојсављевић. Они су били „сплинтери“, људи који су ишли на крају сваке колоне и пазили да неко не залута. Били су препознатљиви по карате кимонима, као асоцијација на чувеног учитења Сплинтера из Нинџа корњача. Своју улогу је добио и Жика, лутак за курс прве помоћи и маскота УГРИП-а, који је „глумио“ изгубљеног истраживача.

-Једна веома лепа прича и веома лепо дружење. Презадовољан сам организацијом Градић феста, посебно везано за подземље. Било је ок носити комимоно, стајао ми је некако – каже Милорад Стојсављевић, један од сплинтера.

-Тура је прошла боље од очекиваног, а и наш штанд у Београдској капији је био најпосећенији на Градић фесту – сабрао је своје утиске Славомир Кишфалубац из УГРИП-а.

На пункту У Београдској капији, названом „Временска капја“,  Урбани герила ратници из подземља преставили су се уникатном изложбом, коју је друге две вечери фестивала видело више од хиљаду људи. На њој су се могли видети разни предмети пронађени у  подземљу, попут аутомобилских гума, скија, лампи старих истраживача, костију животиња и мумифициране мачке. Такође, приређено је и неколико изложби – изложба лица од канти акадмске сликарке Вере Танасић, чланице УГРИП-а и сплинтерке у поворци, изложба „дрифтвуд“ скулптура Љиљане Стојков Калем, која је током поворке претрчала подземље глумећи лопова са фантомком, изложба илустрација и монтажа о подземљу Леона Шурбановића, првог човека УГРИП-а, као и изложба фотографија три официјална фотографа удружења – Бранка Вујкова, Зорана Јешића и Милоша Павкова.

-Радили смо добра три месца на организацији. Понудили смо Градић фесту нашу причу и реализовали је са нашом најкреативнијом екипом. Идеја је била да упознамо људе са свим оним легендама о подземљу Петроварадинске тврђаве о којима се машта и сањари. Ми ћемо тај наш преформанс поновити крајем септембра. Део фотографија је и са наших акција, током којих смо из подземља извукли десетине тона смећа. Надамо се да ће се овако још више људи упознати са оним што Нови Сад крије – а то су чувене катакомбе, тачније највећи контра-мински систем у свету. Следеће године организоваћемо и такмичење у подземним и надземним вештинама УГРИП-а, а са припремама за следећу годину почећемо одмах по завршетку овогодишњег фестивала. Тиме хоћемо да покажемо, да ми нисмо само еколози који чисте подземље. Нисмо добили ни динара помоћи од града, без обзира на то, што у последње време имамо све бољу сарадњу са градом и државом – каже Леон Шурбановић, први човек УГРИП-а, чија је идеја била тура кроз подземље.

-С обзиром на то, да не постоји ни једно друго удружење које боље познаје подземље тврђаве, УГРИП-и су улетели као најбоља опција за показивање његових тајни и мистерија. Судећи по посећеости и броју пријава за подземну туру, они су били најпосећенији део овогодишњег Градић феста. Радујемо се сарадњи са њима и следеће године. Ова изложба коју су направили је нешто што нико до сада није могао да види. Генерално, све што су ои показали, било је по први пут приређено у Новом Саду. Ми се трудимо да како време иде, тако се и ми померамо унапред као фестивал – изјавила је Леа Котлица, ПР Градић феста.

Као коначан закључак, намеће се мисао, да је Петроварадинска тврђава успела да споји све. Искусне истраживаче подземља и оне који су ту први пут, историју о Турцима, Аустријанцима, Немцима и партизанима, са панкерима који дувају лепак, приче о духовима са карневалским маскама, добре идеје без новчане подршке са ентузијазмом и изнад свега, дневну рутину петроварадинског подграђа и Новог Сада са нечим новим и неочекиваним.

Фотографије, текст: Милош Павков