Марија Николић, ћерка хероја Ђилда Песапанеа, ушла је прошлог четвртка први пут у животу у железнички Тунел Франц Јозеф испод Петроварадинске трвђаве – тунел у којем је њен отац, италијански ратни заробљеник, пред крај Другог светског рата  демонтирао експлозив због љубави према њеној мајци Еми, те тиме спасао тунел и тврђаву од уништења. И поред тога што Марија цео живот живи у Петроварадину, до тог дирљивог тренутка је дошло захваљујући Урбаним герила ратницима из подземља, модерним истраживачима Петроварадинске тврђаве, који су тог дана износили смеће из Тунела Франц Јозеф.

-Невероватно, нисам могла да предпоставим да је тако. Одмах ми се јавило сећање на тату. Тунел јесте запуштен, види се да су ту живели бескућници, потребно је да се то уз помоћ ови добрих људи очисти – рекла је Марија.

Са њом су у посету Петроварадинској тврђави дошли и њена ћерка и два унука. Пеђа Живковић, млаћи унук, (слика испод) прикључио се изношењу смећа из тунела у којем је његов прадеда задужио све Новосађане, сачувавши им њихову тврђаву.

-Било ми је интересантно да чистим са новим пријатељима и стварно ми је драго због оног што је мој деда урадио. Тунел је делимично онакав каквим сам га замишљао, сад сам тек видео шта је на крају тунела – прича Пеђа.

Иначе, Ђилдо Песапане је у октобру 1944. године демонтирао тридесет тона експлозива у железничком тунелу који пролази кроз стену испод тврђаве, те је на тај начин спречио да тврђава буде срушена заједно са Мостом Фраца Јозефа приликом немачког повлачења. Касније се оженио Емом, болничарком из Петроварадина, због које је и извео свој херојски подухват. Међутим, њих двоје су се растали убрзо по рођењу њихове једине ћерке Марије Николић, рођене Песапане. Ђилдо је умро 1999. године у Пијаћенци, а Ема годину дана касније у Петроварадину. Марија је, како је раније рекла, приче о очевом подухвату слушала када је била мала, а оца је последљи пут видела када ју је једном приликом сачекао после школе и купио јој чоколаду.

Према речима Леона Шурбановића, првог човека УГРИП-а, њих двоје – Ђилдо и Ема, јесу иконе тврђаве, њих двоје су филмска холивудкско-петроварадинска прича, њих двоје су заборавељни ликови које УГРИП-и буде, пружају им руке и представљу их онима који никада нису чули за њих, као и онима који ће тек чути.

– Ђилдо и Ема су страст која је експлодирала у облику Марије, која је и дан данас живи као сведок, заједно са својом ћерком и уницима, сведок времена, сведок једног огромног херојског чина, а  све зарад љубави. Да Ђилдо није урадио овај огроман подвиг, велики део горње тврђаве био би сигурно деценијама срушен и девастиран. Временом би сигурно тај део Хексагона или Горње тврђаве ратном одштетом сам град Нови Сад средио и вратио у прђашње стање, али тунела убеђен сам дефинитивно не би било, јер био он био зарушен, а сама адаптација истог без моста и поновног реновирања не би имала смисла, с обзиром на то, да су урбанистички планови тадашње Југославије били окренути у другом модернијем правцу  – каже Шурбановић.

Он додаје и то, да је иницијатива да се један од улаза у тунел назове по Ђилду тек у почетној фази и као пројекат постоји, те ће га УГРИП-и реализовати у блиској будућности, заједно са Железничким музејом. Такође, изразио је и посебно задовољство, што је овај дирљив тренутак забележио и новинар Бранко Станковић, са екипом Квадратуре круга, који се тог дана и прошетао кроз подземље са УГРИП-има.

-Ми смо наставили тамо где су хронолози стали и забележили овај догађај. Пронашли смо Марију и  допринели да се о овоме прича и даље истражује, јер фали много детаља за које данас постоје живи сведоци, како у Италији тако и у Ердевику, где је Ђилдо живео после рата – закључио је Леон.

Бранко Станковић, аутор Квадратуре круга, са Маријом Николић и у подземљу Петроварадинске тврђаве са својом ТВ екипом и УГРИП-има.

Фото, текст: М.П.