“То код нас не може да буде“ – чувена је приповетка Радоја Домановића, којом је описао мале средине у Србији. Ипак, да та прича може да има и другачији крај, потврђује прича Драгана Павловића, младог алпинисте из сремског села Ирига. Како каже, људи из његовог села три пута су мислили да хоће да се обеси, када су га видели како се вере по фрушкогорским стенама и сматрали су га неком врстом локалног чудака. Али, када је освоио Мон Блан, највиши врх Алпа, ситуација се променила и постао је локална легенда.

-Алпинизам је увек изазов, никад није исто. Страст за овај спорт, развио сам 2010. године. Од тада, алпинистичко уже ми је постала траћа нога, верујем му више него било чему на планети. Ако му човек верује, не може му се десити никаква незгода – прича двадесеттрогодишњи Драган.

После успона на врхове у Србији и Бугарској, одлучио се на озбиљан подухват за било ког светског алпинисту. Успон на највиши врх Алпа, моћне планине по којој је овај спорт добио и своје име. Како каже, стално поставља себи нове изазове и труди се да одржи своје тело физички спремно за пењање.

-Док смо се спуштали са Мон Блана, одвалио сам камен величине стола. Срећом, други пењачи и ја смо се склонили у страну, те је камен само протутњао поред нас и пао у провалију. Родитељи ме подржавају у оном што радим, шта више и они сами су се некад бавили планинарењем, али пешачењм, не пењањем – каже Драган. Према сопственом признању, у соби има пуна три плакара плаинарске и пењачаке опреме.

-У свом селу сам сада кул, људи ми прилазе на улици, да ми честитају. Раније су мислили да сам будала – прича уз смешак млади Ирижанин, иначе радник у локалној тржници. Преко Еко урбан фронта, удружења неколико новосадских еколошких организација, у којој је и Алпинистички одсек Новог Сада, дошао је на Петроварадинску тврђаву и здружио се са УГРИП-има, волонтерима који истражују и чисте подземље и надземље тврђаве. Пре неколико неколико недеља, шокирани посетиоци платоа са сатом, који су недељни дан искористили за шетњу са својим породицама, гледали су у неверици Драгана и његове колеге алпинисте, како се помоћу ужета спуштају низ стену да је очисте од смећа. Неки су чак искористили прилику да направе селфи.

-Цела прича и идеја око Петроварадинске тврђаве и УГРИП-а ми се допала.  Људима силажење низ зид делује као нешто немогуће, али нама је то к’о добар дан –завршава своју причу Драган Павловић.

„Сличан се сличном радује“ најбоље описује ову ситуацију, јер и УГРИП-е, који истражују и чисте подземље тврђаве и даље неки сматрају чудацима. Међутим, човекова воља да истраје и уради оно што је зацртао себи, чини разлику између чудака и легенде.

Драган Павловић у подземљу Петроварадинске тврђаве, током отварања овогодишњег Градић феста као посетилац спектакла „Шетња чулима кроз легенде тврђаве“ у организацији УГРИП-а.

Текст и фото: М.П.