Људи су често склони томе, да животињама придају људске особине. Или пак томе, да неке људске особине описују кроз понашање животиња, на пример – да неке људе назову лавовима, а неке шакалима. Разлог за наведено поређење јесте тај, што је лав велика звер и када није у чопору, док је шакал велика звер само у чопру. Ипак, природа је створила и лава и шакала баш онако како је њој одговарало, сваком је дала своју сврху. То отвара питање – у којој мери је начин на који видимо животиње рефлексија нас самих?

Често људи својим најближима тепају са “куцо”, или “мацо”, док са друге стране многи своје псе и мачке доживљавају као најближе чланове породице. Некад ћемо неке људе погрдно назвати “свињама”, “кучкама”, или заједничким називом за групу животиња – “бескичмењацима”, или “стрвинарима”. Међутим, природа је чак и стрвинарима доделила битну улогу, те је наш поглед на неке особине животиња свакако веома субјективан. Да ли је узрок томе неразумеванње, да и најодвратнија животиња, баш као и најодвратнији човек, имају своју сврху у широј перспективи? И зашто себе и друге људе поредимо са животињама, док са друге стране у неким животињама тражимо људске особине?

Сврха ове колекције портрета животиња није да даје одговоре на таква питања, већ да подстакне на размишљање о овој теми. Она је актуелна од како су се у архаичним друштвима појавили животињски тотеми, као почетак људског пута ка самоспознаји, из чега су се временом развиле и комплексније религије, у којима су божанства често представљна кроз ликове животиња – попут сокола, или шакала.

Насловна фотографија лава, као и фотографије медведа и патагонијског зеца испод, фотографисане су летос у суботичком зоолошком врту, а све фотографије из ове колекције, објављиване су и у ранијим фото причама на овом блогу.

„Радим као коњ“. Фотографија запуштеног и упрегнутог коња са вашара у Жабљу из 2018. године.

„Слатка мала маца са улице“ и змија која се увија око себе из подземља Петроварадинске тврђаве.

Фото, текст: М.П.