ФОТО: Скадарлија – између боемске четврти и туристичке атракције

Субота, леп сунчан јесењи дан у Београду, идеална прилика за посету Скадарлији, чувеној боемској улици у престоници. Први корак по старој турској калдрми обећава дан за памћење. А онда, пролазак поред лепо обучених људи и туриста који сликају селфије, или за столом неке познате кафане наручују тамбурашку музику, јер је ово дан када су они – ма колико били обични – решили да буду боеми. И кроз главу пролазе стихови Неше Галије: “Не могу да волим улицу, као што је Скадарска”. Тада надолази питање – да ли је боемски живот и даље стварност, или атракција која се продаје као и свака друга роба?

Провинцијски фотограф, који је одсликао понеку сеоску свадбу у Војводини, зна да препозна свадбарску атмосферу, када се нађе у њој. Не само по добро познатим песмама и храни, већ и по људима. Али, све оне приче о Ђури Јакшићу и другим великанима, који су и по целе дане проводили на овом месту, обавезују на то, да се ниједан закључак не донесе прерано, на основу првог утиска.

Чувена скадарлијска калдрма, сачувана из турског доба.

Конобари, уз благо запрепашћење, нису извор добрих прича. Ни један не жели да разговара и пренесе своја сећања и утиске. Веома су професионални и на љубазној дистанци. Са друге стране, већина људи на улици су туристи. Неки од њих, попут Ларисе Ласлов из Немачке (на слици изнад са десне стране), која је овде дошла да се нађе са неким друштвом, ни не знају да се налазе у најчувенијој боемској четврти у Србији.

А онда, док се у једној кафани за тамбурицу каче новчанице од хиљаду, или две хиљаде динара, са друге стране улице је управо оно што се у Скадарлији и очекивало – аутентична боемска прича. Зоран Мировић, сликар је из Београда, који у Скадарлији слика већ годинама. Поред Скадарлије, такође слика и на улицама најкосмополитскијег уметничког града на свету, Њујорка.

Зоран Мировић

– Ми сликари смо срасли са овом улицом, инспирације ту увек има. Овде стварамо, а по нешто и продамо, док не дођу кишни дани, када се повлачимо у своје просторије. Људи овуда пролазе онако погубљени и у групама, не виде ни сликаре, ни калдрму. То је једна машинерија. Није то више “оно”, из времена Ђуре Јакшића. Остала је та музика. Ови махом војвођански оркестри способни су да свирају и шпанску и италијанску музику. Хрвати овде слушају своје песме, а Словенци своје. Нико нигога не дира, што је најлепше у овој причи. Овде су мир и толеранција ствар навике, има места за свакога – каже Зоран.

На крају, закључак је да Скадарлија ипак јесте аутентично боемско место, али не захваљујући кафанама, храни, оркестрима и пасивном конзумеризму, који се плаћа кешом, или картицом. Већ захваљујући активном стваралачком људском духу. И захваљујући људима, који тај дух носе са собом, без обзира да ли су на улицама Београда, Њујорка, или на било ком другом месту на свету.

Фото, текст: М.П.