ФОТО: Мистеријa Перине пећине и разгледница Старих Лединаца

Рудник злата, убиство, забрањена љубав, авантура и изазов – све то везано за једну рупу у земљи на Фрушкој гори. А то је само једна слика из мозаика Старих Лединаца, наизглед обичног сремског села. Још једном се потврђује, да свако место има своје локалне легенде, као и то, да се узбудљиве и интригантне ствари могу пронаћи и у забаченим кутцима, а не само у већим градовима.

Недеља преподне, необично топло за почетак фебруара. Седим у градском аутобусу, који иде у Старе Лединце и дописујем се преко Фејсбука са планинарком Сањом Лауш из тог места, коју сам пронашао преко познанице, такође планинарке. Људима из своје околине, рекао сам тог јутра, да “идем до Лединаца, само да фотографишем неку стару цркву”. Своју стварну намеру, да истражим званично 70 метара дугу пећину – кроз коју се креће пузећи, јер је јако ниска – поделио сам само са поменутом планинарком, коју никад раније нисам срео уживо, а која је обећала да ће ме одвести до пећине. Чињеница да нико кога познајем, не зна где сам се запутио, улива ми благу нелагоду. Јер, шта ако се деси нешто непредвиђено? Али приметим да у аутобусу око мене има пуно планинара, углавом млађих људи. То ми је подигло расположење и нелагода због одласка у непознато, мало је утихнула.

-Ја никада нисам била у тој пећини и не намеравам да уђем ни данас. А Ви ћете сами проценити да ли да уђете, када стигнемо тамо и видите како је тај улаз низак и да се налази у стени која се круни. Јер сте, претпостављам, разуман човек – једна је од првих ствари које ми каже Сања Лауш, одмах по упознавању.

Сања Лауш и пут до пећине

Док пешачимо кроз шуму надомак Старих Лединаца, она ми прича, да иако никад није била у Периној пећини, то место ју је занимало и доста је истраживала о њему, углавном кроз приче мештана. На интернету сам пронашао причу, да је пећина била рудник злата у власништву извесног Пере, који је у тој пећини наводно и умро. Од Сање чујем другачију верзију те приче.

-Према једној од прича, до које сам дошла својим истраживањем, пећина – односно рудник злата – била је у власништву неименованог богаташа из Беча, још у време док су Лединци били у саставу Аустро-Угарског царства. А Пера је заправо био предрадник у руднику, који је једном месечно носио злато у Беч свом газди. Једном када се Пера није појавио у Бечу, његов газда је дошао у Лединце да истражи шта се десило, јер је Пера наводно био добар радник и поуздан човек, те није веровао да га је покрао и нестао. Испоставило се да је Пера пронађен мртав у једној од околних кућа, без икаквог злата. Није откривено шта се десило – каже Сања и наставља:

Постоји и друга локална легенда. Давно су се двоје младих из Лединаца волели, али њихове породице нису одобравале ту везу. Они су наводно у пећини извршили самоубиство, после чега је девојкин отац на неки начин изазвао урушавање пећине – прича планинарка. Ипак, брзо ће се испоставити да за прву легенду постоји реалан основ, док је шекспировска прича о трагичној забрањеној љубави вероватно само плод маште мештана.

Убрзо стижемо до пећине и већ на табли са мапом можемо да прочитамо, да пећина није природни објекат, већ људска творевина, што даје веродостојност причи о руднику. Пробити рупу у стени, дугачку неколико десетина метара, није нешто што би неко урадио тек из доколице.

Улаз у пећину је заштићен вратима, која су отворена и изнад улаза је мали дрвени кров. Рупа је око два метра широка, али само нешто више од пола метра висока. На улазу су наноси земље и лишћа, после којих се пут сужава у веома узан ходник (прва фотографија испод). Још док сам се дописивао са Сањом, рекла ми је да се у пећину, тј. рудник, мора ући пузећи са ногама унапред. Прихватам ту сугестију и почињем да пузим кроз оно што је вероватно некад било окно рудника, док ме мој водич чека напољу. Прво што ми привлачи пажњу јесу комади стене, који су отпали са свода. Неки су величине цигле, неки и већи, а сви су склоњени у страну, тако да је очигледно да људи повремено пролазе овуда на исти начин као и ја – пузећи са ногама унапред кроз узан тунел исклесан у стени, који се спушта ка доле.

Поглед из просторијице са десне стране. Пут се наставља ка доле, а горе се виде потписи посетилаца.

После неколико метара долазим до места где се пут наставља у леву страну, док је са десне стране исклесана мала просторијица, у којој се може чучати, или клечати (фотографија изнад). Ту проналазим неколико пластичних флаша од сока и пива. Флаша нема даље низ пут ка доле. Вероватно они који су овде правили журку, нису отишли даље од те просторијице са десне стране. Крећем још дубље. Овде се пут исто мало проширио и свод је око метар висок. Ту проналазим алпинистичко уже везано за један већи комад стене, који је отпао са свода. Уже се пружа дубље у пећину. На своду видим неколико слепих мишева, а испод њих завршетак проширења и поново улазим у узан тунел, где је свод око пола метра висок. Убрзо долазим до још једног проширења, после којег се пут поново наставља кроз веома узану рупу. Ипак, сад видим да је испред те рупе са свода отпао комад стене величине мањег ранца и препречава пут. Одлучујем да нећу ићи даље, због стена које отпадају са свода. Видим да уже улази у то сужење и покушавам да га извучем, али без успеха. Схватам да се оно протеже много дубље.

Изглед свода, на којем се виде пукотине.

Док пузим напоље, размиљшљам о томе да је ово можда стварно био рудник и покушавам да се ставим у перспективу рудара, који су овуда пузали свакодевно, са алатом и опремом. С обзиром на то, да се у данашње време води много рачуна о безбедности на раду, главна помисао ми је била, да је у прошлости људски живот био прилично јефтин, чак некако екстремно потрошан. Ако је локална легенда о руднику злата истинита, надам се да је поменути богаташ из Беча бар добро плаћао своје раднике за свакодневни ризик.

Флаше изнете из пећине.

На излазу видим да су испред улаза, осим Сање, излетници и планинари, углавном породице са децом. Тек сад схватам колико је Фрушка гора прометно место недељом преподне. Један млађи човек, који је дошао са женом и малим дететом, такође је хтео да уђе у пећину, али га је жена одговорила од те идеје. У тој групи људи упознајем Дариа Пурића, бившег извиђача из Новог Сада, који је некада прошао целу пећину, али како каже, већ тридесетак година није улазио у њу. Он је дошао са својим оцем и још неколико пријатеља.

-Био сам унутра са целом својом генерацијом извиђача. У почетку мора да се пузи, али на крају је већа дворана, где се може исправити. Нама су тада испричали да је пећина за време Другог светског рата била склониште за рањенике НОБ-а, али то треба узети са резервом, јер ја још спадам у ту генерацију, којој су за све говорили да је било склониште за рањенике. По мојој процени, пећина је дугачка између 35 и 40 метара – рекао је Дарио Пурић, који нажалост није желео да га фотографишем.

Када сам то чуо, схватио сам да ме је можда само мало више од десетак метара делило од веће дворане и помислио сам да се вратим. Али је искусни извиђач нагласио, да до краја никако не треба ићи сам, већ у групи. Ако постоји посебан осећај у узаним тунелима, пећинама, минским галеријама – онда то није ни страх, ни узбуђење, већ свест о томе да је тај узан простор око човека, тада цео његов свет. И оно што се можда налази само десетак метара испред, делује далеко, као да је у неком другом свету.

После обиласка Перине пећине, осећај нелагоде је потпуно престао. Потпуно растерећен, решио сам да забележим и друге призоре Старих Лединаца. Ово приградско насеље Новог Сада на северној падини Фрушке горе има око 1000 становника.

Поглед на Старе Лединце и једна од три турске чесме у селу, чија вода више није за пиће.

Смештено је у свега пар улица, а једина грађевина која се посебно истиче, осим сеоске цркве, јесте рушевина, позната под називом ”Лединачка кула”. Заправо, то су остаци православне цркве Светог Ђорђа из тринаестог века, која је била део манастира Савинац. До пре пар година она је била зарасла у траву, али сада изгледа као да се обнавља, судећи по неколико истакутих икона, покошеној трави и новијем дрвеном звонику и објекту у непосредној близини рушевине.

Ипак, за занимљивији призор потребно је пешачити пола сата фрушкогорским брдима према Раковцу. Ту се налази такозвана “Црква исклесана у стени”. Призор који дословно подсећа на фрагмент из древног града Петре. Ова црква, заправо је била испосница манастира Раковац, односно место где су монаси долазили да се осаме у природи. У цркву је претворена релативно недавно, тиме што су унете иконе у малу просторијицу исклесану у стени са вратима и једним прозором.

Овде се још једном потврдило, да је Фрушка гора недељом веома прометно место, јер су неколико чланова пењачког клуба “Адреналин” вежбали спортско пењање одмах на стени поред цркве. Како сам чуо у разговору са њима, првобитно су хтели да оду до оближњег језера, али им тамо чувари неке фирме, која наводно обавља неке радове на Фрушкој гори, нису дали да прођу.

То је једно од обележја нашег времена. Да се непроцењиво природно и културно благо попут Фрушке горе не користи на прави начин, због бахатих предузетника, илегалне сече шума и недостатка ефикасног система који би заштитио општи интерес. Оно што делимично улива оптимизам, јесте то, да се обични људи све више сами ангажују кроз разна удружења и организације, како би покушали да ураде оно што неефикасан систем не ради. Али то већ заслужује посебну причу.

Фото, текст: М.П.