Сви људи имају снове о томе шта желе у животу, а онда им се деси живот. На том трновитом путу само ретки остају доследни себи. Сретнемо их на улици журећи за свакодневним проблемима, пошто смо давно одустали од својих снова, а да ни не приметимо те људе – који трају у оном што јесу. То потврђује и прича Мише Јовичића, уличног музичара из Змај Јовине улице у Новом Саду, активног учесника новосадске рок сцене осамдесетих и песника.

Устао сам јутрос из кревета са намером да фотографишем портрете људи који се смрзавају на зубатом зимском сунцу. После пар фотографија намргођених продаваца на Футошкој пијаци, пошао сам Змај Јовином улицом, када се десило нешто неочекивано. Човек са акустичном гитаром на клупи код градске библиотеке, када је приметио да га фотографишем, насмејао се и показао ми знак мира, подигавши два прста десне руке (фотографија испод). Мало касније смо и поразговарали.

-Љубав према музици ме је нагнала да радим и по зими. Свирам на улици већ 24 године. Од овог посла се губе бубрези, здравље, време које би се провело са пријатељима. Али ето, ја се трудим да трајем – прича Миша, који је на новосадској музичкој сцени више од 35 година.

-Имао сам групу, која се звала “Миша Елза бенд”. Осамдесет пете године смо требали да снимимо први студијски албум, али смо сва тројица добили позив за ЈНА, па се то није догодило. Онда је било као и сада. Или си најбољи, или не радиш – прича он и додаје, да је недавно добио позив од пријатеља, да сними албум ауторских песама у 500 примерака.

Како каже, то му није једини успех. У Лондону је 1990. године објавио збирку поезије под називом “Мало небо Елке Штамер”, а његова група из осамдесетих је ушла и у енциклопедију новосадских рок бендова – Рокопедију аутора Богомира Мијатовића.

Тај улични музичар, који свира стране песме, песме југословенског рока, па и по коју староградску, говори и о данашњим временима, као њихов неприметни сведок са прве линије живота – улице.

-Тешка су данашња времена, судећи по томе колико људи дају прилога. Треба потрефити народу жицу, да би дао новац. Данас ми је једна госпођа дала двеста динара и тржила кусур – говори Миша Јовичић, са пуно разумевања према својој публици.

О себи још каже да се бави уникатним графичким дизајном, као и да му је религија значајан ослонац у животу, те често иде у Алмашку цркву, у близини које и живи. А оно што се може закључити из његове приче јесте то, да је трајање и доследност себи у тешким временима једна од најтежих ствари у животу. Да ли удобност, мишљење других људи и кретање линијом мањег отпора нешто значе, ако човек изгуби Себе? За неког та доследност јесте живот у музици и песми, за неког нешто друго. Лепо је веровати, да сваки човек има неку сврху. А још је лепше срести човека, који своју сврху живи – тешко, али са осмехом на лицу.

Текст, фото: М.П.