„Дођу често Београђани да виде дворац, па им кажемо да то тамо није оно што очекују. Они који су задужени за тај објекат, не цене његову праву вредност” – речи су којима је један конобар из села Алекса Шантић код Сомбора описао оно што је непуних пола сата раније забележено фото апаратом. То су остаци двораца званог Баба пуста, који је данас руина обрасла у дрвеће и жбуње, а почетком двадесетог века био је један од најлепших каштела у Војводини. Те речи обичног конобара најбоље осликавају однос према културном наслеђу, чак и у ширем смислу. Ипак, у једном је погрешио. За аутора ових фотографија посета дворцу била је баш оно што је очекивао.

Сам пут аутомобилом по врелом јулском сунцу од Новог Сада до Алексе Шантића деловао је као веома дуг, те се чинило да ће последњих девет километара, колико има од села до дворца, проћи брзо. Али та последња деоница кроз војвођанске њиве старим асфалтираним путем пуним рупа деловала је најдуже. Или се бар најјаче се утиснула у сећање. А онда је коначно мој брат Милан Павков, који је био за воланом, приметио стари торањ како се у даљини издиже изнад дрвећа. Када смо се који минут касније паркирали поред те гомиле дрвећа, тик уз једноставне старе пољопривредне објекте, нисмо били сигурни у ком правцу је дворац, иако смо стајали на само пар десетина метара од њега. Разлог томе је густа вегетација која је нарасла око објекта, па чак и у њему. Пронашли смо путић кроз некадашњи парк. Убрзо видели смо исти онај торањ кроз дрвеће, али овај пут из непосредне близине.

Тек када смо дошли до самог дворца, постао сам свестан пуне драматичности садашњег стања тог места. Жбуње и дрвеће обавијало се око лукова некадашњих прозора и пробијало се кроз простране собе и ходнике препуне шута. Призори су подсећали на сцене из неког хорор филма чија је радња смештена у викторијански период. Ипак, према речима историчарке уметности Бранкице Ћурчић, која је на Филозофском факултету у Београду одбранила мастер рад на тему двораца породице Фернбах у Војводини, а тренутно је запослена у Туристичкој организацији Сомбора, та грађевина, која је била каштел великог бачко-бодрошког жупана и земљопоседника Кароља Фернбаха, пројектована је у драмштадској варијанти мађарске сецесије, ослобођеној националног терета, преобилне керамике и украсне оплате, а обликована је ближе функционалној архитектури.

-У плану грађевине доминира наглашена улазна фасада са портиком и бочно постављена четвртаста кула са звоником. Са задње стране доминира полукружна тераса са балконом која је степеницама повезана са парком и подупрта високим и масивним стубовима са канелурама. На тој тераси са погледом на врт осећа се и данас, да је ово било место одмора на којем се досеже унутрашња хармонија – написала је Бранкица Ћурчић у имејл преписци са аутором овог текста и фотографија.

Најузбудљивији део посете дворцу Кароља Фернбаха био је пењање на спрат кроз кулу старим кружним степеницама, које немају ограду. Да бих направио фотографију приказану изнад, морао сам да се нагнем над високим кружним степеништем, док ме је брат држао за ранац, да ме цимне уназад ако изгубим равнотежу. Ипак, ризик пењања уз степенице се исплатио. Када се из куле погледа на остатке спрата долази до изражаја сав ужас запуштености овог места. Као што се види на фотографији испод, вегетација буквално извире из пода на спрату.

У лошем стању је и капела која се налази у приземљу.

– Мало је потребно људском нехату да збрише нешто заиста вредно. Сада су очувани само делови зидне декорације са сценама из Христовог “Пута крста“ и то на зидовима улазног хола. Остаци белог мермера видљиви су на степеништу и понегде на поду – пише Бранкица Ћурчић.

Према њеним речима, дворац је назван “Баба Пуста”, јер је направљен за Карољеву супругу Дору, којој су тепали “баба”, што на мађарском значи лутка. Направљен је на имању које се раније звало Товлај. Здање је пројектовао мађарски архитекта Хикиш Режо, који се своје богато искуство стицао углавном у Немачкој, а псоледњих деценија свог живота радио је у Будимпешти. Каштел је изграђен током 1906. и 1907. године, а дуго се веровало да га је пројектовао војвођански архитекта Ференц Рајхл. Међутим, он је само био извођач радова током изградње. Интересантно је то, да су и Карољ Фернбах и Ференц Рајхл истовремено одрастали у Апатину, те су се вероватно познавали још из младости, с обзиром на то, да је Карољ био само годину дана старији од Рајхла. Њихова сарадња се на крају завршила лоше, јер Карољ Фернбах није испунио своје финансијске обавезе према Рајхлу, што је допринело Рајхловом банкроту 1908. године.

Како каже историчарка уметности, садашњи објекат саграђен је на месту старијег објекта, који је подигао Карољев отац Балинт Фернбах Први. Он је започео и садњу парка на том месту 1881. године. Нажалост, некада уређени парк сада је потпуно запуштен. Балинт Фернбах купио је то имање 1850. године. Та велепоседничка и трговачка породица имала је земљу и индустријске објекте у Бачкој, Банату, околини Сегедина и Мађарској крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, а сваки од Карољеве браће имао је свој летњиковац: Јожеф Фернбах је имао дворац у Апатину, Балинт летњиквце у Сонти и Криваји, док је Антал имао дворац у Темерину.

Када је Карољ Фернбах умро 1937. године, његове ћерке Елеонора и Марта продале су дворац Антону Кешнеру, који је ту 1942. године подигао кудељару. После Другог свестског рата објекат је национализован и претворен у пољопривредни комбинат Девети мај, који је касније прикључен пољопривредном комбинату Алекса Шантић. До 1975. године у дворцу су били смештени нижи разреди основне школе, а после њиховог измештања то велелепно здање препуштено је пропадању – пише моја саговорница.

– У новим друштвено-политичким околностима (за време СФРЈ) каштел је био оличење декаденције и буржоаске експлоатације, а са друге стране изазивао је завист и потајну жељу да се некажњено ужива у његовим добрима. Једино тако се може објаснити дугогодишње систематско уништавање и развлачење ове вредне имовине – истиче историчарка уметности Бранкица Ћурчић.

Та њена изјава још једном подсећа на то, да се људи могу брутално и вандалски односити према оном што се не уклапа у њихов узан шаблон. Али и опомиње и на опаку црту у нашој природи – да често осуђујемо управо оне ствари које потајно прижељкујемо.

Иначе, пољопривредни комбинат Алекса Шантић, који је и данас влсник дворца, сада је у стечају. То сам сазнао у разговору са конобаром са почетка приче, који није желео да његово име буде поменуто. Ко је годинама развлачио покретну имовину из дворца може се само нагађати, а нагађањима није место у овој причи.

Али свакако да у причи има места за једну локалну легенду. Према речима Викторије Узелац, археолошкиње из Градског музеја Сомбор, многи верују да се на месту дворца Баба Пуста пре његове изградње налазила бања, или лечилиште са лековитом водом. Трагом те приче, она је два пута била у каштелу, али није успела да пронађе извор и тиме потврди легенду.

– Не бих одбацила могућност да је то стварно постојало. Можда је извор пресушио. Можда се некад поново појави. Током последњих десет година ту причу сам чула од више различитих мештана села Алекса Шантић – испричала је Викторија Узелац у телефонском разговору.

Да се лековита, или магична својства приписују води из Баба Пусте можда сведочи и фотографија изнад, на којој се види да је неко оставио кандило на бунар у некадашњем парку дворца. А опет, можда је призор са фотографије само случајност. Била та легенда истинита или не, свакако да је лековита вода јако добра метафора за значајно културно наслеђе попут каштела Баба Пуста. Јер као што је рекла моја прва саговорница – на оваквим местима људи проналазе унутрашњу хармонију. То је она истинска лепота, без које је свакодневни живот безначајан. Зато је важно подићи свест о очувању културног наслеђа, јер оно је најјачи темељ за лепши свет.

Фотографије и текст: Милош Павков