Абориџини живе изоловано, или пак самоизоловано у Бруму у Западној Аустралији, једној од аустралијских савезних држава. То се најбоље одражава кроз улични живот, где се крећу одвојено од туриста и других становника Брума, иако се не жале отворено на свој положај у аустралијском друштву.

Поменути градић посетио сам крајем октобра ове године, радећи као фотограф на луксузном броду за крстарење Корална Принцеза. Једино што сам знао о Бруму пре него што сам крочио ногом у њега, јесте то, да је тај градић са непуних петнаест хиљада становника туристички бисер Западне Аустралије.

Ипак уместо бројних продавница сувенира и луксузне робе предвиђених за туристе, моју пажњу привукле су групе локалних Абориџина, које се буквално могу срести на сваком ћошку. Седе на клупама у хладовини, заклоњени од тропског аустралијског сунца, у групама не већим од пет до шест људи. Они не разговарају са туристима, а ни туристи са њима.

Како ми је објаснила радница у продавници кафе, иначе Аустралијанка европског порекла која није желела да ми каже своје име, ни да ми дозволи да је фотографишем, Абориџини се нису најбоље снашли када су Европљани дошли и донели алкохол. Према њеним речима, то је уништило њихов начин живота.

Желео сам да чујем и другу страну. Након што сам из даљине фотографисао старијег домороца на фотографији изнад, пришао сам му када је сео на клупу и започео краћи разговор са њим. Док смо причали завијао је цигарету, избегавајући да ме гледа у очи. Рекао ми је да је живот у Западној Аустралији добар за домороце и да је он пензионер. Када сам га питао како се зове и чиме се бавио пре него што се пензионисао, рекао ми је да „он живи свој живот и не меша се ни у шта“. Схватио сам то, као да ми суптилно ставља до знања да не жели да прича са мном.

Први неуспели покушај да успоставим контакт са локалним Абориџинима није ме обесхрабрио, те сам нешто касније упознао Кима, старијег мушкарца са насловне фотографије.

-Овде је добро за домороце. Имамо могућности да нађемо посао. Земља је дивна, волим да ловим и пецам на њој. Али рударске компаније уништавају нашу земљу – рекао је кратко Ким. Остали Абориџини, који су били у групи са њим, нису били расположени да разговарају са мном. Само су у глас понављали Кимове речи, да рударске компаније уништавају њихову земљу.

Према подацима доступним на интернету, аустралијски парламент признао је домороцима традиционално право на земљу у Бруму и околини. Ипак они нису њени законски власници, те не могу да спрече инветиторе да на њој развијају своје пројекте.

После тог разговора стекао сам утисак да Абориџини немају поверења према странцима, те сам се углавном фокусирао на фотографисање их из даљине.

Пар минута пре него што сам ушао у аутобус да се вратим на брод, срео сам једну групу Абориџина, који су резбарили цртеже заобљеним кухињским ножевима на нечем што подсећа на кокосов орах. Иако су деловали дружељубиво, схватио сам да је то зато што хоће да ми продају своју уличну уметност. Иако је нисам купио, искористио сам прилику да их фотографишем.

Једноставан закључак о овој причи, посебно на основу једнодневне посете Бруму, немогуће је донети. Остаје само нада, да ће се домороци временом боље интегрисати у аустрлијско друштво и да ће при томе успети да сачувају своју земљу и начин живота. Јер неговање различитих култура јесте оно што неко друштво чини заиста великим.

Фотографије и текст: Милош Павков