Просте монтажне зграде, прашњаве улице којима људи ходају боси заједно са псима. Као да се никад ништа ново не дешава под тим тропским сунцем, које неумољиво пржи камен под собом. Али најупечатљивије обележје Алотауа, луке на југоистоку Папуе Нове Гвинеје у југозападном Пацифику, јесу лица људи – мушкараца, жена и деце. Иако делују једноставно и гостољубиво, живе тешко на много начина. И обрнуто – иако живе тешко на много начина, делују једноставно и гостољубиво.

Радећи као фотограф на крузеру Корална принцеза, искрцао сам у тој луци крајем јануара. Одмах по исласку са терминала за крузер нашао сам се на омањем вашару, на којем мештани продају своје рукотворине туристима, или нуде туре по оближњим брдима, наравно без икакве гаранције осим речи и неизбежно цењкање. Ту сам упознао двојицу занимљивих људи.

На слици испод је дрводеља Том Џејмс, који продаје туристима ритуалну маску. Како ми је испричао, требало му је три недеље да је направи и за њу тражи 150 америчких долара. То ми даје инстант увид у животни стандард овог места – три недеље рада очигледно вештог занатлије вреде 150 долара. Ипак Том каже да се од тог заната, којим се бави око годину дана, може живети у том месту.

Моју и Томову причу пратио је са стране Ричард Ророси, са фотографије изнад. Ричард је један од оних већ поменутих водича, са којим сам се десетак минута раније цењкао да мене и још једног колегу фотографа одвезе аутомобилом у оближња брда, како бисмо снимили аутентично племе, које је једна од главних туристичких атракција у тој луци. Нажалост нисмо успели да се погодимо око цене и времена. Али од њега сам чуо причу о ритуалној свси Томове маске.

-Овдашњи људи имају култ. Према веровањима, оном ко носи такву маску богови ће дати снаге да убије крокодила. Момцима од око двадесет пет кодина се такође реже кожа бамбусом, као део иницијације у зрелост – каже Ричард.

Иако наизглед делује као сурово и бесмислено архаично веровање, прича тог водича ми је дала увид у дубљу страну живота под тропсим сунцем. Они се систематски уче да трпе бол и носе са природним и животним недаћама. Крокодил лако може да представља и неки нижи аспект сопствене природе који теба савладати уз помоћ богова.

Привиду задовољства на лицима тих гостољубивих људи свакако доприноси још један необичан обичај. Када разговарате са острвљанима не можете да не приметите да су им зуби често црвени. Када сам то приметио код првог човека са којим сам повео краћи разговор, мислио сам да има проблем са деснима и трудио сам се да не обраћам пажњу, како му не би било непријатно. Али када сам исту ствар видео код још непуних десетак људи, схватио сам да се ту ради о нечем другом. Објашњење сам добио од конобарице у једном тропском бару.

Наиме, локални људи жваћу бетуну. Она се добија од кокосовог ораха, те оставља црвени траг на зубима. Према њеним речима, ако се претера са жвакањем бетуне, човеку се може завртети у глави.

Колико су палме и њихови дарови битни за економију овог места сазнао сам од Диксона Брајана, младића из Алотауа на фотографији изнад (са десне стране). Према његовим речима, једина фабрика у месту производи палмино уље. Осим тиме, људи се углавном баве грађевинарством и занатима.

Међутим, економија чак ни ту није једноставна ствар. Људи су довитљиви, посебно када у град долазе туристи са крузера. Дечак са фотографије испод тражио ми је пет долара да га колега фотограф и ја фотографишемо са папагајом. Погодили смо се да га фотографишемо за два долара.

Нажалост, општем утиску материјалног сиромаштва доприноси и велики број просјака, посебно деце. Ипак, постоје ствари на основу којих се може надати да ће временом успети да поправе своју материјалну ситуацију, а да не изгубе своју ведрину и гостољубивост. Ако сам нешто научио од тих људи, то је да једноставни људи нису наивни, пасивни и непредузимљиви, као што се често претпоставља.

Фотографије и текст: Милош Павков